Izvor: Objava, 29.Jul.2018, 12:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О МИСИЈИ БЕЋИР-ПАШЕ У ПОБУЊЕНОЈ СРБИЈИ 1804. ГОДИНЕ

Бећир-паша, дошавши к Биограду, устави се код Бијели вода; но пошто онђе посједи неколико дана и види да Срби, премда су му давали шта му је гођ требало, већ нимало не личе на рају цареву, намисли да иде у Биоград, из кога су даије већ биле ишћеране ево овако. Знајући Срби да Гушанац с крџалијама својим само за новце служи и брани даије, почели су му били још одавно тајно обрицати новце и биоградски пашалук да им изда даије, и он је на то пристао, и неколико је пута слао своје људе ноћу те су се о том разговарали и договарали са Србима; но будући да је у даија било више војске него у њега, зато није могао то одма учинити, него је чекао згоду. Тако кад се Бећир-паша с војском прикучи к Биограду, он научи своја неколика момка те се начине као да су даинске уводе, и отиду тајно те кажу даијама да је он уговорио са Србима и с Бећир-пашом и с млогим другим Турцима из Биограда, како се Бећир-паша прикучи к Биограду, да он са својим крџалијама учини јуриш у варош и да побије даије, и Бећир-пашу, као царева везира, да пусти у град. Даије то одма вјерују, јер су се и сами тога бојали, и, не знајући шта друго чинити, таман кад Бећир-паша дође на Бијеле воде, њи четворица покупе своје благо, пак с неколико момака сједну у четокаик и побјегну низ Дунаво у Адакале, а жене и ђецу оставе у Биограду. Како се они навезу на Дунаво, Гушанац одма са својим крџалијама уђе у варош, и поаравши и оплијенивши не само њиове куће и конаке него и други ђекоји богатији и мирни Турака, а зликовце и бећаре и бескућанике прикупивши к себи, начини се он сам, мјесто њи четворице, даија биоградски.

Бећир-паша дакле, једно, поплашен од Срба, а друго, обрадован што су даије побјегле из Биограда, крене се од Бијели вода, и преко Врачара кроз српску војску, која је с обје стране пута била у врсте намјештена и пуцала му из пушака на весеље, отиде у Биоград. А како даија нестане у Биограду, већ и бој престане по Врачару, и Срби стану долазити у Биоград и доносити таин, како Бећир-паши и Аги-Асанпаши тако и Гушанцу. Кад Бећир-паша каже кнезовима и осталим поглавицама српским да је већ мир: даије су проћеране, а раја сад нека остави оружје, пак нека иду сваки својој кући, и нека на миру ору и копају, као што су и отприје радили; онда му Срби одговоре да мира нема докле су гођ даије у животу, јер ће оне, макар ђе биле, опет покупити војску и доћи, те њи узнемиривати; него он, ако је рад правоме миру, нека гледа, макар на који начин, да даије, живе или главе њиове, дођу Србима у руке, да се јамачно увјере да њи више нема на овоме свијету. Кад то чује Бећир-паша, он одма напише бурунтију Ибраиму, управитељу адакалскоме, да је царска воља и заповијест да он даије, као царске противнике, живе или мртве, преда Србима; потом заповједи Реџепу, синовцу Ибраимову, који се тада у Биограду десио, те и он уз ту бурунтију напише књигу стрицу своме, и препоручи му да гледа то одма да учини; па онда по њиовом човеку с неколико момака пошаљу у Адакале, те ће им се даије предати. Примивши Срби ту бурунтију, одма одреде Миленка Стојковића, бимбашу наије пожаревачке, са 40 момака, и пошаљу га с њом у Адакале. Кад Миленко дође према Ршави, он своје момке сакрије у шуми, а сам отиде у Адакале, те преда Ибраиму везиреву бурунтију и Реџепову књигу. Кад Ибраим види шта му се пише, он каже Миленку да дође с момцима довече, кад се смркне, те ће му он показати кућу ђе даије сједе, па он послије нека ради с њима како му драго. Тако се Миленко врати к својим момцима, па ји увече доведе у Адакале, а Ибраим му покаже прстом једну кућу, у којој су гореле свијеће у собама, говорећи: "Ето ту су даије". Онда Миленко с момцима опколи кућу, и убије ји сву четворицу, и главе им одсијече и донесе у Биоград. И тако се тобоже учини мир; и да би се лакше заборавило све што је било, двор турски пошаље у Биоград другога везира (Сулеман-пашу), а Агу Асан-пашу премјести на други пашалук.

Кад се већ са Србима као сврши посао, и Бећир-паша и Ага Асан-паша стану се спремати да одлазе сваки на своју страну, онда Гушанац запита Сулеман-пашу ко ће њему платити што је оно љето војевао са својим крџалијама, јер вели да од даија није примио ни паре; а Сулеман-паша му одговори да иште од Бећир-паше нека му он плати, јер је њега цар одредио и послао да Србију умири, и његова ће сад зато бити чест и слава. Онда Гушанац навали од Бећир-паше искати плату, а кад овај немадне чим да му плати, он у Доњему граду постави око њега своје крџалије и каже му да оданде жив неће изићи док му не плати; а азнадар Бећир пашин, кога су такођер чували, некако се излаже у Земун, као да тражи новаца у зајам, па оданде преко Сријема утече у Босну. Кад се Бећир-паша види у такој невољи, он стане Србе молити и заклињати да га откупе и избаве од Гушанца, и Срби се погоде с Гушанцем, но ни они нијесу имали свију новаца да му одма даду, него му пола остану дужни, и Реџеп се подјамчи за њи, и даде Гушанцу свога брата Салију у залогу. И тако се Бећир-паша избави, и под саму зиму отиде у Босну само с неколике стотине људи, а остала му војска готово сва пропадне у Србији: које Бошњаке и Ерцеговце повата грозница од доњоземски вода и помру у Биограду и око Биограда, које побјегну кад који натраг па ји Срби побију по селима.

(Одломак из историјског списа Вука Караџића "Прва година српског војевања на даије" из 1828. године)