Izvor: Objava, 21.Apr.2020, 17:28

АНСЕЛМО КЕНТЕРБЕРИЈСКИ

Теолог и филозоф сколастичар Анселмо Кентерберијски рођен је 1023. у граду Аоста у северној Италији као син имућног и утицајног грофа Гандолфа, градског гувернера.

Анселмо, коме је рано умрла мајка, желео је да се замонаши још као петнаестогодишњак. Али отац, који му је унапред одредио политичку каријеру, категорички се противио томе. У очајању, Анселмо се обратио Богу и молио га да се разболи. Анселмо се заиста разболео тако тешко, да су се бојали за његов живот. Међутим, ни то није омекшало очево срце. Чак је извршио толики притисак на локалног опата да је овај одбио да младићу услиши жељу. Анселмо је оздравио и чекао да одрасте. Онда је, разуме се после свађе са оцем, напустио родитељски дом и постојбину. У тридесет седмој години живота ступио је као искушеник у нормандијски бенедиктински манастир Бек. Тамо је Анселмо продубио своја научна сазнања и развио се у врхунског зналца латинског језика.

Сама вера није му била довољна. Анселмо је желео више. Требало је да Бог буде источник, средиште и завршетак свеколике мисли. У време када је напредовао до опата манастира Бек, настала је његова књига "Прослогион". Наслов, грчка реч за поздрав или обраћање, указује на садржај. Јер Анселмо формулише текст као молитву Богу. На једном месту каже: "Не уздижем се ја, господе, до висине твоје, јер не могу нимало да поредим ја с њом памет своју, али бих хтео да сазнам већ истину твоју, ону у коју верује и коју воли срце моје. Јер не желим ја да разумем, па да верујем, већ верујем да бих разумео; држим, наиме, да не бих ни могао да разумем, не будем ли веровао најпре."

Из исказа: "Верујем да бих разумео", чини се да Анселмов став није тако строг као библијски. Тамо, код Исаије (7:9), стоји: "Ако не вјерујете, нећете се одржати". Хришћанин који мисли да је у праву, могао би то да изложи и тако да онај, ко не дели његово мишљење, није у праву. Такав став онемогућује сваку расправу.

Али и Анселмо је, у ствари, започео расправу чији је исход био унапред познат. Јер тиме што је рекао да верује да би разумео, дао је предност вери над разумом. Анселмо је чврсто веровао да Бог постоји. А пошто верује да би разумео, питање о Богу за њега се своди само на то да се његово постојање докаже разумом. Отуда следи један запетљан ток мисли: Анселмо у "Прослогиону" каже да је Бог "нешто од чега се ништа не би могло појмити као веће". Бог је дакле највиша и најсавршенија идеја коју човек има у својој души. Сада долази Анселмова смицалица. Јер он изводи следећи закључак: ако је нешто савршено, том савршенству припада својство да постоји. Иначе не би било савршено. Пошто је раније рекао да је Бог најсавршенији, мора да постоји. Анселмо сматра да је на тај начин извео доказ.

Анселмо је целог живота остао одан слуга своје цркве и, као да с великим закашњењем испуњава очеву жељу - мада силом прилика - енергично се мешао у политику. Године 1066. нормандијски војвода Вилијам Освајач је, после битке код Хестингса, ставио Енглеску под своју власт. Ланфранк, Анселмов учитељ у Беку, био је близак пријатељ новог енглеског владара и 1070. постављен је за надбискупа у Кентерберију. Анселмо га је касније следио против своје воље и тако је 1093. постао поглавар енглеске цркве. Анселму су морали силом да утисну бискупски штап у руку, да га одвуку у цркву и тамо уведу у највише звање, уз пратеће знаке достојанства.

Време које је Анселмо провео на положају надбискупа било је испуњено споровима. Немачки краљ Хајнрих IV и папа Гргур VII сукобили су се око тога ко је овлашћен да именује бискупе и опате, које су дотад на територији Светог Царства постављали владари, а не црква. Повод овог чувеног сукоба на изглед је била инвеститура
(invеstiturа, на латинском "облачење", чиме се означава увођење у црквену дужност), дакле питање ко има моћ над црквом и црквеним добрима, папа или краљ. У ствари, спор се тицао утврђивања примата земаљске и духовне власти. Избио је грађански рат. Папа Гргур VII је 1076. писменим путем ексомуницирао Хајнриха IV, који је са своје стране прогласио незаконитим понтификат свог противника. Чувено покајање у Каноси, којем се Хајнрих IV изложио године 1077, ни у којем случају није означило крај. У Енглеској су се 1095. сукобили Вилијамов син, Вилијам II, и Анселмо. Вилијам II је протерао Анселма, који је остао веран папству - у међувремену је за папу изабран Урбан II - па је овај десет година провео у прогонству. Тек кад је године 1107. постигнут компромис између краљевства и Свете столице о изглађивању спора око инвеституре, Анселмо се вратио у Енглеску. Умро је 21. априла 1109. у Кентерберију и сахрањен у тамошњој катедрали.