Izvor: Objava, 18.Okt.2018, 18:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА ШПАНИЈЕ

Иберијско полуострво било је насељено још 850.000 - 780.000 година пре наше ере.

С обзиром на свој специфичан положај, Иберијско полуострво - део Европе на крајњем југозападу, на капијама западне Африке, било је предмет жеља многих освајача. Још од XI века пре наше ере, Шпанијом су владале велике цивилизације источног Медитерана: Феничани, Грци и Картагињани (потомци Феничана на афричкој обали). Када су у III веку пре наше ере Иберијом завладали Римљани, прво су унапредили пољопривреду, почели да користе домаће минералне ресурсе и граде многе и данас очуване камене мостове, аквадукте и театре.

После краха Западног римског царства у V веку наше ере, Шпанију је освојило племе Вандала. Док се на југу Француске и северу Шпаније населило германско племе Визигота, Вандали су дошли до самог југа полуострва, у подручје данашње Андалузије.

Почетком VIII века муслимански Мавари прешли су мореуз и упали у Иберију с југа, протеравши Вандале ка северу. Једино што је том приликом остало од Вандала јесте визиготски назив њихове земље - Андалузија, на арапском Ал Андалуз (од готског назива "Вандал-лотс", што значи "Земља Вандала", уз додатак арапског члана "Ал" испред именице).

Под влашћу Мавара који су на просторима Шпаније остали више од 700 година, много више него било који народ до тада, Иберија је постала најнапреднији део средњевековне Европе. Док је у хришћанском делу Старог континента тадашња Црква доводила у питање и забрањивала већину оног што је повезано с науком, у Ал Андалузу, под Омајадским калифатом, цветала је математика, астрономија и поезија, правиле су се мапе Земље за коју је закључено да је округла, проучавала се поезија, а нарочито старогрчки писци и филозофи. Од IX до XI века, када је центар калифата био у Кордови, овај град био је највећи и најнапреднији град Европе.

Од XI века, широм у почетку раздвојених хришћанских државица на самом северу Шпаније, почиње да расте свест о "Rеcоnquisti" - поновном освајању територија од Мавара. Спорадични напади и понека освојена територија били су само увод у оно што је уследило у XV веку - сплет догађаја који је као прст судбине потпуно променио стање на терену, избрисао Маваре и на велика врата увео Шпанце.

Наиме, 1469. године дошло је до судбоносног брака између наследних владара две велике, до тада одвојене шпанске државе на северу - Кастиље и Арагона. Краљица Кастиље - Исабела и краљ Фернандо II од Арагона, ујединитељи земље касније названи "Rеyеs Cаtоlicоs" ("Католички краљеви"), освојили су читаву Андалузију и после вишемесечне опсаде, у јануару 1492. протерали Маваре из њиховог последњег упоришта - Гранаде. Као шлаг на торти, исте године у пролеће, са мало коригованим арапским мапама које је добио (а које су сугерисале да је земља округла), Кристифор Колумбо се у жељи да дође до Индије са друге стране, отиснуо у непознато и 12. октобра доспео до острвља америчког континента. У Шпанију је донео део блага о којима нико није могао ни да сања - злато које је у наредним вековима била финансијска инјекција успону и даљем просперитету Шпаније.

У XVI веку шпански пустолови, познатији под именом конквистадори, освојили су простране области Средње и Јужне Америке, одакле је у Европу донесена огромна количина опљачканог злата и сребра. Током друге половине XVI века Шпанија је постала једна од најбогатијих и најмоћнијих земаља у Европи. Њена флота је у заједници са млетачком, француском, папском, ђеновљанском и малтешком флотом у поморској бици код Лепанта 1571. године уништила турску флоту.

Златно доба Шпаније није дуго потрајало - трошење великог новца од стране аустријских Хабсбурговаца (који су почетком XVI века дошли на власт у Шпанији) да би се задржала власт над Низоземском испразнило је државну касу и довело земљу до опште инфлације.

Иако је у XVII веку дошло до извесних позитивних помака, поготово на плану уметности и књижевности, 1700. године на власт у земљи долази владарска династија Бурбонаца, која у рату од 1702. до 1714. године губи власништво над Шпанском Низоземском и ртом Гибралтаром.

Почетком XIX века Шпанију су, након што је извесно време пре тога била приморана да буде његов савезник, окупирале Наполеонове трупе. Уследио је шпански Рат за независност. Позната слика Франциска Гоје "3. мај 1808." показује сву бруталност француске војске према локалном становништву, када су Шпанци најзад одлучили да им се супротставе.

Током XIX и почетком XX века велики број бивших шпанских колонија, поготово оних у Латинској Америци, стекао је независност.

После прогона Алфонса XIII, 1931. године, у Шпанији је проглашена република. Пет година касније, у јулу 1936. избила је побуна националистичког крила војних официра против левичарске владе, чиме је земља увучена у грађански рат. Након три године борби, вођа побуњеника генерал Франциско Франко, уз помоћ Хитлера и Мусолинија, постепено је савладао шпанске републиканце којима су помагали многи добровољци из других земаља, и у Шпанији успоставио фашистичку диктатуру. Симбол страдања шпанског народа у грађанском рату постао је град Герника у Баскији, којег су бомбардовали авиони нацистичке Немачке. У Другом светском рату Шпанија је била неутрална.

Од 1945. године, Шпанија је постепено постала дипломатски и политички потпуно изолована земља која је 1953. године била приморана да дозволи стационирање америчких база на својој територији у замену за хуманитарну помоћ.

Ипак, почетком 60-тих година XX века фашистичка власт у Шпанији почела је полако да попушта. Започета је изградња хотела на медитеранској обали и промовисање туризма, а 1969. године генерал Франко прогласио је бурбонског принца Хуана Карлоса његовим наследником. Након Франкове смрти 1975. године, Хуан Карлос постаје краљ, а Шпанија почиње да се креће убрзаним корацима напред. 1977. године, у Шпанији су организовани први слободни парламентарни избори, а 1986. земља се прикључила Европској економској заједници - сада Европској унији.