Izvor: Objava, 25.Jul.2018, 12:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУЈИЦА ВУЛИЋЕВИЋ

Рођен је 1773. године у селу Азањи код Смедерева. Од почетка Првог српског устанка (1804) борио се у војсци свог брата Ђуше Вулићевића. После Ђушине погибије 1805. године изабран је за старешину и Карађорђе га је поставио за војводу. Тамнопут, изразито мршав, деловао је неугледно и одбојно, па је Карађорђе, кад су га Ђушини устаници изабрали за старешину, упитао: "Коекуде, зар тога хоћете за војводу?"

Децембра 1806. учествовао је са Станојем Главашем у ослобођењу Београда (заузели су Видин-капију). Предводио је устанике с подручја Смедерева на Делиградском, Тимочком (Малајница и Штубик) и Дринском фронту.

Борио се на Делиграду и после пада Београда (1813) и међу последњима је напустио Србију.

У Србију се вратио за време Другог српског устанка (1815) и борио се у смедеревском крају. У пролеће 1816. са братом кнеза Милоша, Јованом Обреновићем, отпутовао је у Цариград да би Порти поднели захтеве за испуњење права која су Србима гарантована Букурешким уговором. По повратку из Цариграда постављен је за кнеза Смедеревске нахије. Други пут је ишао у Цариград 1820. у широј делегацији. Тек што су почели преговори с Портом, избио је грчки устанак и српска делегација је бачена у тамницу. Вујица је био осумњичен за везе с грчким устаницима, али Порта је знала да је он, по налогу кнеза Милоша, организовао убиство Карађорђа и то му је спасло главу. У заточеништву је провео пет година и током тамновања, иако човек у годинама, научио је читати и писати.

По повратку из тамнице непрестано је живео у селу, осамљен и од свих напуштен. Последње године је провео, у крајњој беди, у селу Грцу где је и умро 23. марта 1828. године. Сахрањен је у селу Кусатку.