Izvor: Politika, 16.Avg.2010, 01:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glasovi iz paučine
Razume se da je Ratko Mladić najčešće razgovarao sa Miloševićem. Njih dvojica se nisu slagali samo u jednom: ko je mesija. Pri tome, niko nije računao na Radovana
Ima sve više dokaza da je Ratko Mladić bio svestran čovek. Igrao je šah i uglavnom pobeđivao Karadžića. Dizao tegove sklepane od priručnog materijala i dokazivao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je jači od svojih saradnika.
Komandovao trupama koje su zapale u rasulo kako se bližio kraj tragedije, a sebe je rado proglašavao „svevišnjim”. Stigao da usred rata pregovara sa Tuđmanovim generalima. Uredno vodio beleške sa štabnih sastanaka, koje su među laičkim (i analitičarskim) čitateljstvom proglašene dnevnicima.
To nije bila bogzna kakva literatura. Mladić je zapisivao ono što se događalo ili se imalo dogoditi. Da to nije dnevnik dokazuju beležnice članova Mladićevog štaba. I u njima se mogu pronaći skoro identične misli iz šefovog blokčeta, što je značilo samo jedno: pre no što je delio zadatke podređenim vojskovođama, prvi general je prilježno zapisivao šta o čemu misli i šta ko mora da uradi. Samo zbog toga da proveri šta je ko od naloga zaboravio.
Ratni dnevnici su nešto sasvim drugo, ono što je iz Mladićevih radnih memoara izašlo na videlo, samo su obični „podsetnici”. Ne znam kako su te dosadne sveske imenovali novi vojni pravilnici, ali u doba kad je Ratko pravio istoriju, bez podsetnika se nije išlo ni na odmor.
Naravno, da to ne znači kako je Mladićeva dnevna literatura bezvredna, samo zbog toga što se u nekim zapažanjima mogu naslutiti znaci nesavršene pismenosti. Čovek koga nigde nema nije ni Žukov, ni Čerčil ni De Gol, a u žurbi je suština važnija od pravopisa. Kad bude pisao memoare, imaće redaktore i lektore, možda čak i pisce. Očito je da on to ne ume sam.
Na primer, u jednoj od svezaka, dajući zadatak sebi i svojima, Mladić je zapisao lapidarnu, lakonsku misao, koja se može smatrati zaumnom strategijom nedovršenog srpskog „blickriga”: „Plan odbiti – rat dobiti!” Ovde je valjda za buduća pokolenja zapisana filozofija odnosa prema Vens-Ovenovom planu.
Identičnu misao, kao ilustraciju komandantove odlučnosti imaju u svoji radnim sveskama svi Mladićevi saradnici. Lično sam video četiri beležnice sa tim sudbinskim citatom. Dvojica su tu važnu rečenicu podvukli crvenim, a dvojica zelenim markerom.
Znamo šta je bilo posle. Plan je odbijen, jer je to bilo moguće, ali rat, koji se inače nije mogao dobiti, izgubljen je. To je skoro savršen dokaz loše procene, tragične kratkovidosti i nadmene arogancije.
Ali od Mladića bi bilo suviše malo da se zadržao samo na pisanju. On je dao svojim „prislušnim organima” da na prigodnim kasetama zabeleže sve njegove delikatne kontakte. Rat za „najzapadniju srpsku državu” i nije bio ništa drugo nego neprekidna verbalna serija bratskih kontakata preko Drine.
Tako nema srpske veličine, koja je držala do svoje istorijske role, a da nije želela bar delić pažnje „najvećeg posle Mišića”, to jest Ratka Mladića. Možda general i nije imao loše namere: posle pobede to bi bila sasvim dobra građa za svetlu istoriju u kojoj su Pale pijemont srpstva, a sve drugo jedva da postoji.
Razume se da je Ratko Mladić najčešće razgovarao sa Miloševićem. Njih dvojica se nisu slagali samo u jednom: ko je mesija. Pri tome, niko nije računao na Radovana. Oko mesijanstva su se sudarali u svakom razgovoru koji nije bio kabinetski. Kad bi seli na cvetni kanabe na Andrićevom vencu imali su nešto takta, kad bi se čuli telefonskim ili radio-posredovanjem to je često ličilo na noćni program sa kvantaške pijace. Pogrešno je reći da Mladić nije „zarezivao” Miloševića, ali više puta su se posvađali kao pašenozi.
Sa Radovanom je bilo još gore. Pred svojim štabom, predsednika RS je kodirano nazivao „guslarom”, a zvanično „Radovane”. Titularno mu se obraćao samo pri naglašavanju svog estradnog sarkazma, jer je to uvek činio pred publikom koja je znala suštinu stvari.
Nije poznato šta je snimljeno, mada verovatno jeste, pri izvođenju najapsurdnijeg „podviga” R. M. u toku rata: vezivanja oficira zapadnih zemalja za magacine, bandere i mostove. Milošević ga je psovao, pretio i molio, a kad nije vredelo poslao je šefa tajne službe, koji u tom času postaje javna ličnost: „My name is Jovitsa!”.
Mladić nije udostojio Stanišića ličnog susreta. Ne zna se da li je tada bio na Palama ili u Han Pijesku, ali ako je snimao telefonski razgovor (verovatno jeste), tamo je svakako i ovaj dijalog:
„Šef je naredio da se oficiri razvežu i oslobode!”
„Ako je tebi naredio, a ti ih oslobodi!”
To je bio taj kratak dijalog, posao odrešenja u koji general više nije želeo da se meša. Mada mu takva dramatizacija ne bi išla u prilog, ako se ikad pojavi pred tribunalom. Jovici svakako bi, iako je to u čitavoj ludnici mala vajda.
Mladiću bi (makar malo) pred sudom mogle da gode one replike u kojima su civilne vođe nacije militantnije od njega. Zato je i snimao, da pokaže da ideja o ratnoj ekspanziji srpstva ni iz bliza nije bila samo njegova. Uostalom, to smo već znali. Kad Saša Vukadinović ponovo pretrese Mladićev tavan u Golfu, može se odnekud pojaviti još koji ratni vođa nacije iz memle i paučine.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 16/08/2010
