Izvor: Glas javnosti, 22.Nov.2009, 16:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraljevski kelner
Đorđe Dickov (62) iz Mola, konobar sa aristokratskim manirima, punih je jedanaest i po godina verno služio englesku kraljicu Elizabetu Prvu, ali i mnoge svetske državnike, razmažene pripadnike džet seta i lepotice poput Sofije Loren, princeze Dajane i Tine Tarner. Uzbudljivih godina, kada se po belom svetu susretao sa ljudima koje su obični smrtnici mogli da vide samo u štampi, Đorđe, znan i kao kapetan Džordž, rado >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << se seća. Sa istom predanošću, u besprekornoj toaleti i belim rukavicama, i danas kraljevski gosti svakog ko dođe u njegov restoran „Staro zdanje“.
Guje u džepu
Među najvećim lafovima, priseća se Dickov, bio je čuveni Rokfeler čije napojnice nikada nisu bile manje od 800 dolara.
- Ali, krvav ti je to bio bakšiš. Jer, kada bi se nakon kakvog tuluma svi razišli, njih nekoliko ostali bi da se kartaju. Nismo smeli da se mrdamo cele noći, sve do prvih petlova. Napojnica španskog kralja Karlosa i kraljice Sofije nikada nije bila manja 500 dolara, ali, bilo je i onih drugih. Među najškrtijima bila je Tina Tarner, koja je obično davala pet dolara, a u izuzetnim prilikama 10. Međutim i to je imalo svoje prednosti. Tina Tarner je bila tako zgodna žena da je to za nepoverovati. Pogotovo kada bi se ispred mene pojavila samo u kombinezonu. Ni sam ne znam kako mi ruke nisu zadrhtale-iskreno će Đorđe.
Likerom spasao kraljicu
Prilikom jednog povrataka iz Afrike, kraljici Elizabeti je pozlilo, zavladala je panika, a onda je Đorđe preuzeo stvar u svoje ruke.
- Žena u godinama, pa joj pozlilo. Verovatno od promene klime. Napravio sam joj liker od mentola, sa dve ruke uzela je čašu i naiskap je ispraznila. Vrlo brzo vratila joj se boja. Tapšući me po ramenu, rekla je : Sinko, spasao si mi život. Kada se posle svega kraljica majka raspitala ko je divan mladić koji joj je pomogao odgovorili su joj: Jedan vaš kelner iz Jugoslavije. A ja sam od Đorđa postao kapetan Džordž. Nakon verne službe, a u skladu sa tradicijom, dobio sam priliku da od kraljice izaberem poklon. Opredelio sam se za srebrni escajg za 250 osoba, s kraljičinim monogramom- kaže Dickov.
Od ćaće do Vindzora
- Nećeš pogrešiti ako napišeš da sam doživeo ono što mnogi za tri života ne bi, mogao bih ti nedelju dana pripovedati. A počelo je tako što sam kao šegrt gostu vodu umesto u čaši doneo u krigli. Nakon školovanja u Subotici i Novom Sadu službovao sam na Jadranu, od Sutomora preko Dubrovnika do Opatije. Sredinom sedamdesetih obreo sam se u Kanadi i na nagovor zemljakinje Marije konkurisao za popunu personala koji je tada raspisala britanska Kraljevska kompanija. Na moje nećkanje, Marija mi je opsovala ćaću, pa sam, naposletku, prošao na konkursu i završio u Vindzoru. Nakon isteka desetogodišnjeg ugovora još godinu i po dana sam ostao kao instruktor. Za to vreme, oko 3.000 ljudi angažovanih u kraljičinoj službi dobilo je otkaz ili su sami odustali- priseća se kelner svetske reputacije.
Đorđe pri tom napominje i da nijedna osoba koja je izdržala deset godina u Vindzoru nije zdrava napustila kraljevsku službu-mnogima su stradali zglobovi, kičma, vid ili živci. Jer, nije svejedno dvoriti krunisane glave.
- Najlepša od svih bila je princeza Dajana. Svaki njen pogled i pokret bili su savršeni. Najlakše je bilo sa predsednicima azijskih i afričkih zemalja. Velik laf bio je Hosni Mubarak, dok je Fidel Kastro zahtevao da mu se spreme pečeni pilići, pa su za taj delikatan zadatak uvek angažovali mene, jer sam bio jedini konobar iz socijalističke države. A, jednom prilikom uspeo sam i da dođem u konflikt sa Margaret Tačer. U ulozi šefa protokola i savetnika pri usluživanju pratio sam Čeličnu lejdi na brodu do Svetog Stefana, gde se odmarala. Kada sam joj rekao da ću proveriti da li ima i onih jela koje je izričito zahtevala, brecnula se na mene: Ima da bude, jedino ako vi niste raspoloženi. Veoma je zahtevna bila i holandska kraljica. Žene kao žene, probirljive su, dok je s muškarcima bilo lakše... Pogotovo kada se napiju- priznaje Đorđe.
Povratak u zavičaj
Ipak, s godinama srce ljude vuče da se iz tuđine vrate u zavičaj, te je tako i Đorđe 1989. godine rešio da se vrati u Mol i posveti ugostiteljstvu. U holu restorana dočekaće vas dve drvene stolice koje je kupio na licitaciji organizovanoj kada je Džimi Karter odlazio iz Bele kuće. Ponosi se i engleskim šporetom sa šest ringli iz 1909. godine. Pored gurmanskih specijaliteta i čuvene morčije supe, kaže, gosti mogu da iz prve ruke čuju i, za obične smrtnike, krajnje neobične priče.
- Kao dete sa sela, zahvaljujući ovom pozivu, obišao sam svet i imao posla sa aristokratama, državnicima i najlepšim ženama. Ukoliko neko nema volje da se konstantno usavršava i uči, savetujem mu da se okane konobarskog novčanika i tacne- kazuje Đorđe.
