Izvor: Blic, 07.Mar.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(N)i Kosovo (n)i Evropa?
Ono što je dugo, naročito uoči raspisivanja predsedničkih izbora i u toku izborne kampanje, jasno nagoveštavano, sada je sasvim očigledno. Reč je o postojanju dve suštinski različite političke koncepcije državne politike u okviru vladajuće koalicije.
Jedna politika (DSS, NS) se zalaže za to da se pregovori sa EU nastave tek kada ona prizna Srbiju kao državu sa Kosovom u svom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sastavu i kada države članice EU koje su priznale nezavisnost Kosova ponište svoje odluke o tome. Ta politika, praktično, znači trajni prekid procesa pridruživanja Srbije EU i dalje zaoštravanje diplomatskih odnosa sa najmoćnijim zapadnim državama i uopšte sa zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova. Ona, takođe, podrazumeva jačanje, tačnije preusmeravanje spoljnopolitičkog, ekonomskog i vojnog oslonca na Rusiju. Druga koncepcija državne politike, koju u vladajućoj koaliciji zastupaju DS i G17 plus, zasniva se na istovremenom, uravnoteženom i realističnom pristupu u rešavanju dva ključna i sporna državna pitanja. Prvo je nastavak političke, diplomatske i pravne borbe za očuvanje Kosova u sastavu Srbije, a drugo je nastavak pregovora o pridruživanju Srbije EU, što podrazumeva i razvoj svestranih odnosa sa Rusijom.
U svetlu ove dve oštro suprotstavljene koncepcije, posle 17. februara veoma se zaoštrava politička borba u Srbiji između njihovih glavnih protagonista, s tim što čvrstu podršku narodnjačkoj koaliciji daju radikali i socijalisti. To je dovelo do podele biračkog tela na dva približno jednaka dela, što političku situaciju čini još složenijom. Prva posledica nepomirljivih političkih podela je veoma otežano funkcionisanje, praktično ponovna blokada koalicione vlade. Naime, ove podele dovode do toga da tzv. narodnjački deo vladajuće koalicije čini manjinu u Vladi. Zbog toga rukovodstva DSS i NS, faktički prave politički savez sa radikalima i socijalistima u Skupštini, kako bi blokirali delovanje vladine proevropske većine. Pokušava se, u stvari, da se ustavna funkcija Vlade da utvrđuje i vodi državnu politiku blokira i uzurpira od strane Skupštine u kojoj DSS, NS, SRS i SPS faktički formiraju novu skupštinsku većinu. O tome rečito govori predložena radikalska rezolucija o zaštiti teritorijalnog integriteta Srbije, koju su podržali DSS i NS, kao i SPS. Poseban apsurd je da su ovu rezoluciju predložili radikali, čija politika je, u saradnji sa socijalistima, 1998-1999. i dovela do gubitka Kosova. Predlog rezolucije je 5. marta 2008, kao prva tačka, uvršten u dnevni red prolećnog zasedanja Skupštine, a da se o njoj prethodno nije izjasnila Vlada koja, po Ustavu Srbije, utvrđuje i vodi državnu, to jest unutrašnju i spoljnu politiku. To je bio razlog da predsednik Skupštine prekine, odnosno odloži njenu sednicu dok se o predloženoj rezoluciji ne izjasni Vlada Srbije. Radikali su na to uzvratili najavom postupka razrešenja predsednika Skupštine, a DSS raspisivanjem referenduma.
Tako smo opet, kao neposredno posle predsedničkih izbora, ušli u blokadu rada Vlade, a time i Skupštine, u vezi sa najvažnijim državnim pitanjima. Ona ne sme dugo da traje. Ako se uskoro ne otkloni, izlaz je u ostavci predsednika Vlade, odnosno u njenom padu, u izboru nove vlade iz postojećeg sastava Skupštine ili u raspisivanju prevremenih parlamentarnih izbora. Moguć je, ipak, bar privremeno, i drugačiji rasplet duboke krize vladajuće koalicije. On bi, do daljeg, podrazumevao odlaganje na određeno, svakako kraće vreme, formalnih pregovora sa EU dok se ne postigne kompromis u vladajućoj koaliciji, s tim da se, između ostalog, u međuvremenu nastavi intezivna diplomatska borba u vezi sa Kosovom. Prvi potez u tom pravcu biće nova sednica Saveta bezbednosti, kojim će u toku marta predsedavati Rusija. Na njoj bi se obnovila rasprava o nastavku pegovora o Kosovu, o rehabilitaciji statusa Unmika u skladu sa Rezolucijom 1244 i osporavanju legaliteta Euleksa. Deo te rasprave mogao bi biti i zahtev, odnosno predlog Saveta bezbednosti Međunarodnom sudu pravde da oceni legalitet jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, a time i njegovog priznanja od strane jednog broja država.
U međuvremenu bi se, u korektnoj saradnji sa Unmikom, nastavilo sa primenom raznovrsnih ekonomskih i drugih mera Vlade Srbije, čiji cilj je stimulisanje Srba da ostanu na Kosovu, a iseljeni da se vrate. Jedna od akcija Vlade mogli bi biti i pregovori sa poveriocima, to jest svetskim finansijskim institucijama, o otpisu tzv. kosovskog duga Srbije, s obzirom na to da ona, zbog međunarodne uprave nad Kosovom, nije u mogućnosti da ubira poreze na tom delu svoje državne tetitorije i da tako servisira otplatu toga duga.
Na duži rok, politički kompromis u vladajućoj koaliciji teško je zamisliv ako se imaju u vidu ekstremno tvrdi stavovi novoformirane narodnjačko-radikalske skupštinske većine. Direktne konsekvence njihove politike su trajna politička i ekonomska samoizolacija i izolacija Srbije od Evrope, nagli zastoj i bitno smanjenje priliva stranih investicija, sa veoma negativnim posledicama po ekonomski i sveukupni razvoj Srbije. Pri tome, takvom politikom bi, ne samo udaljili i odvajali Srbiju od Evrope, već i bitno umanjili njene šanse da se u vezi sa definitivnim statusom Kosova postigne kakav-takav kompromis sa međunarodnom zajednicom, recimo o njegovoj podeli. Na drugoj strani, politička strategija DS i G17 plus polazi od životnog interesa Srbije da nastavi pregovore o pridruživanju EU, uz istovremenu diplomatsku borbu za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. U protivnom, Srbija ostaje i bez Kosova i bez evropske budućnosti, izolovani i zaostali deo Evrope, okružen članicama EU i NATO. Izlaz iz začaranog političkog kruga u kome se Srbija danas nalazi je u odluci građana na novim parlamentarnim izborima, a ne na ustavno spornom referendumu. Oni će, valjda, kao i na predsedničkim izborima, većinski glasati za razvoj, umesto za dugotrajnu izolaciju i ekonomsko propadanje Srbije, što smo već iskusili i skupo platili u protekloj deceniji.
