Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Feb.2017, 12:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mijat Lakićević: Javna nabavka profita
Sad kad Vučić više neće biti premijer – bilo da pobedi ili izgubi na predsedničkim izborima – možda je moguće ekonomskim temama pristupiti sa manje strasti i emocija.
Ne čudi me, dakle, što šefovi sindikata često daju ocene o čisto poslovnim poduhvatima, o njihovom kvalitetu, isplativosti i slično. Kao što je to, recimo, slučaj sa Aerodromom “Nikola Tesla”. Ako već hoće da se >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << bave menadžmentom, zar ne, zašto ne konkurišu za direktore? U stvari, jasno je što se ne prijavljuju – tu je rizik mnogo veći, o znanju da i ne govorimo.
Čudi me, međutim, što novinari – a i sam to pokušavam da budem već decenijama – naročito vole da sindikalnim liderima postavljaju baš ta, “par exelance” biznis pitanja. Je li to neka koncesija zaostaloj “samoupravnoj ideologiji” ili nakrivo nasađenim “nacionalnim interesima”, nije jasno.
O koncesijama je, dakle, reč. I, čini se, vrlo slično kao kod prodaje Telekoma, da je veći deo javnosti protiv toga da se beogradska “vazdušna luka” izda u koncesiju. Argumenti se manje-više svode na to da će stranac iz tog posla izvlačiti profit. Uopšte, u Srbiji se još uvek “izvlačenje profita” smatra nečasnom rabotom. Takav je nekako bio i ton informacije da su stranci prošle godine iz Srbije izneli 1,4 milijarde evra profita. Kada su pare unosili niko ih nije pitao zašto dolaze u zemlju iz koje svi normalni odlaze. Najbolje bi bilo da nam pošalju pare i da ostanu tamo gde su.
Drugo, iz svih tih komentara probija bezrezervni stav da je profit eventualnom koncesionaru zagarantovan. Tačno je da Aerodrom posluje s profitom (prošle godine, ako je verovati premijeru Vučiću, 30 miliona evra), ali to još nije garancija da će tako biti i ubuduće. Zagreb, Budimpešta, Sofija ozbiljna su konkurencija – prvi je već dat u koncesiju, za treći je procedura u toku – dakle, valja očekivati sve jaču i oštriju utakmicu. Za to će biti potreban zaista vrlo sposoban menadžment. Ali, ništa manje važno, neophodna su povrh toga i ogromna ulaganja (Vučić, opet, kaže – 700 miliona evra) u proširenje kapaciteta i modernizaciju aerodroma.
Ako se u obzir uzme da bi koncesiona naknada (za svih 25 godina, na koliko je ovaj posao oročen) trebalo da iznosi 600 miliona evra (pri čemu se 350 miliona plaća odmah), to znači da će koncesionara čitav ovaj poduhvat koštati celih milijardu i 300 miliona evra. Možda se nekome čini da to nisu velike pare. Kako god, neće biti nimalo jednostavno – i da se ništa nepredviđeno ne desi – taj novac “izvući”. A ni rizici nisu mali. Recimo, šta ako (do kraja) ove godine bude potpisan koncesioni ugovor, a Etihad iduće (pu, pu, daleko bilo) izađe iz Er Srbije. Zar to ne bi bio poslovni zemljotres sa posledicama koje u ovom trenutku nijedan stručnjak ne može da predvidi? I kako to ukalkulisati u cenu?
Koliko su otpori normalnom ekonomskom rasuđivanju jaki i rašireni videlo se nedavno kada je postavljeno pitanje, takoreći zahtev, da RTB Bor, kao preduzeće u državnom vlasništvu, posluje u skladu s pravilima koja važe za javne nabavke. To stvarno nije bilo ni u doba samoupravnog socijalizma. Naravno da poslovna logika nalaže da se (kad god je moguće) raspisuje konkurs i traži najpovoljnija ponuda. Ali, to nema veze sa javnim nabavkama niti njihovom svrhom i suštinom.
U stvari, najbolje bi bilo kada bi se nekako raspisala javna nabavka za profit, pa da onda mi jednostavno uzimamo samo profit, bez ikakvih troškova i rizika. Čudno kako se toga niko dosad nije setio.
Pogledaj vesti o: Izbori
.jpg)
