Izvor: Radio 021, 18.Feb.2017, 19:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko košta kampanja za predsednika države?
Ako neko želi da napravi dobar rezultat na predsedničkim izborima u Srbiji, mora da obezbedi minimalno pet miliona evra.
Kampanju je moguće napraviti i sa pola miliona, ali onima koji hoće samo da učestvuju u trci i da sebi podignu rejting. Ko hoće stvarno nešto da uradi, ne treba ni da razmišlja o manje od pet miliona. Ovako govori jedan od iskusnih kreatora raznih izbornih kampanja koji, kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << naglašava, ne priča "kao neko ko misli da je tako, nego kao onaj ko je kroz to prolazio". Naravno, želi da ostane anoniman da bi, kako kaže, mogao iskreno da priča, budući da njegove cifre odudaraju od onih iz finansijskih izveštaja koji se redovno dostavljaju Agenciji za borbu protiv korupcije.
"Ja sam jednom davno, nije bitno za koga, imao milion evra. To nije bilo dovoljno, to jednostavno ode dok ste rekli 'piksla' na televiziji. Ne može sa toliko. Morate da imate pet miliona ako ste ozbiljan igrač", tvrdi ovaj sagovornik "Politike".
Kako piše ovaj list, to se poklapa i sa nalazima "Transparentnosti Srbija", koja prati naše izbore od 2004. godine. Izvršni direktor TS-a Nemanja Nenadić kaže za da je za sve to vreme nijedna kampanja, koja je bila iole primetna, teško mogla da prođe bez oko pola miliona evra.
"A one agresivne kampanje, s obiljem zakupljenih termina, s bilbordima, spotovima, mitinzima i slično, morale su da koštaju 3-4 miliona, pa i više. Ali, bez pola miliona teško bi bilo i zapamtiti ili zapaziti neke kandidate. Sada se stvari menjaju zbog interneta i društvenih mreža, koji su jeftinije sredstvo oglašavanja, i možda će to donekle i sniziti troškove kampanja", kaže Nenadić.
Od još jednog nezvaničnog izvora, ovog puta iz izbornog štaba jednog od ozbiljnijih kandidata na predstojećim predsedničkim izborima, mogla se čuti "proverena računica" da za osvajanje 10 odsto glasova treba uložiti minimalno tri miliona evra. I to pod uslovom da je kandidat poznato lice već na početku kampanje.
Na pitanje koliko je novca potrebno za pobedu na predsedničkim izborima šef Centra za edukaciju Srpske napredne stranke Milan Stevanović Piksel, poznat i kao čovek koji je poslednjih dvadesetak godina vodio neke od najozbiljnijih kampanja na ovim prostorima, odgovara da ne postoji formula za to.
"Nije sve u parama. Ako kandidat nije dobar, novac ne pomaže. Donald Tramp i Hilari Klinton su to pokazali. Klintonova je potrošila mnogo više novca, ali je Tramp potrošio tamo gde je trebalo, na internetu. Klintonova je imala i mnogo jače veze, i mnogo bolju poziciju, i mnogo više para, ali nije dobro rasporedila te pare i – doviđenja. Tramp je pobedio zahvaljujući tome što se, za razliku od nje, posvetio društvenim mrežama i internetu u poslednjih nekoliko dana kampanje", smatra Stevanović.
Koliko iz džepa građana odlazi na izbore?
Za finansiranje predstojeće predsedničke kampanje iz republičke kase biće izdvojeno 641,8 miliona dinara (oko 5,2 miliona evra), od kojih se polovina deli u jednakim iznosima svim kandidatima koji polože jemstvo, dok drugi deo dele dva kandidata koji prođu u drugi krug. Ako neko pobedi već u prvom krugu, dobija svih 2,6 miliona evra.
"Transparentnost Srbija" ukazuje da će predlagači kandidata na predsedničkim izborima 2017. dobiti za trećinu manje novca iz budžeta nego 2012, što je posledica izmene zakona (sad se u tu svrhu izdvaja iznos od 0,07 odsto poreskih prihoda republičkog budžeta). TS, međutim, napominje da se pri svakoj promeni zakona mora voditi računa o ravnopravnosti učesnika izborne trke, koja je ozbiljno narušena sistemom finansiranja.
"Naime, izmenama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti s kraja 2014, koje, nažalost, nisu izvedene u skladu s antikorupcijskom strategijom donetom samo godinu dana ranije, uvedena je mogućnost da se za izbornu kampanju troši budžetski novac namenjen finansiraju redovnog rada političkog subjekta. Od tog momenta u izbornoj trci su izrazito privilegovani kandidati većih parlamentarnih stranaka, naročito u odnosu na nezavisne i kandidate vanparlamentarne opozicije", ističe TS.
Sudeći po izveštajima iz predsedničke kampanje 2012, čak ni "privilegovani" kandidati ne mogu da skupe famoznih pet miliona evra koji se spominju u krugovima marketinških stručnjaka. Ili mogu, ali ne prijavljuju sve. Kandidati od pre pet godina mogu da se posluže dobrim argumentom za "manjak" sredstava u izveštajima. Bili su opšti izbori i uglavnom objedinjene kampanje, pa su se resursi za predsedničke, parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore umnogome prelivali s jednih na druge. Tada je za predsedničke izbore, na primer, šest najjačih izbornih lista prikupilo ukupno oko 6,9 miliona evra (oko 84 odsto su budžetska sredstva), a za parlamentarne – oko 12,2 miliona evra.
Šta sve kandidati mogu da sakriju?
Upućeni tvrde da se nigde na svetu ne mogu "uhvatiti" svi tokovi donacija u jednoj kampanji. Ko će izračunati radne sate volontera, pa donacije u vidu ručkova, večera, korišćenja automobila, autobusa, goriva, štampanje plakata, postavljanje bilborda. Sve bi to trebalo i moglo da se nađe u finansijskim izveštajima, ali se to ipak ne dešava.
Ono što ne može da se sakrije, za početak, jeste novac za overu neophodnih 10.000 potpisa. To je preduslov za kandidovanje, a prema računici s prošlogodišnjih izbora, kad je overa potpisa koštala 50 dinara, za 12.000 potpisa (radi rezerve), treba skupiti 600.000 dinara, to jest oko 4.800 evra.
Najveći deo sredstava ipak ide na oglašavanje. Pre pet godina, prema analizi antikorupcijske agencije, na svim nivoima izbora dominantno sredstvo za promociju političkih programa i predizbornih platformi u okviru sredstava javnog informisanja bila je televizija (od 76,6 do 94,5 procenata).
Prema izvorima ovog lista, marketinška agencija koja napravi spot može da uzme 30.000, 40.000, 50.000 evra, ali će se 500.000-600.000 potrošiti na emitovanje tog spota na televiziji. Stvarni iznosi često mogu da budu skriveni, jer na nekim privatnim televizijama, kako se navodi, postoji mogućnost dogovora oko cene, uslova emitovanja i načina plaćanja. U nekim slučajevima se možda deo plaća "na ruke", a samo deo preko računa, mada je to u današnje vreme sve teže raditi, jer javnost insistira na većoj transparentnosti finansiranja u politici.
I Nemanja Nenadić potvrđuje da su izveštaji vremenom postajali realističniji, kako se preciznost i detaljnost zakonskih normi povećavala. Danas ovi izveštaji najvećim delom pokazuju stvarne troškove.
"Ima, naravno, nekih troškova koji nisu obuhvaćeni, pre svega oni koji su i nedozvoljeni. Ali teško je dokazati kupovinu glasova, trgovinu medijskim uticajem, izvlačenje novca iz javnih i privatnih preduzeća i slično. Ipak, s obzirom na to da su najveći troškovi izborne kampanje oni koji se odnose na medijsko oglašavanje i da je taj trošak vidljiv, može se ipak reći da je većina troškova izborne kampanje prijavljena", zaključuje on.
Autor: Politika
.jpg)
