Izvor: Večernje novosti, 26.Dec.2015, 16:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zoran Avramović: Pajtiću se priviđa Tito

KADA čovek čita ili sluša izjave za medije Bojana Pajtića, mora da se zapita da li mi živimo u zaustavljenom vremenu titoističkog socijalizma. Njegov politički rečnik (na primer 22. 12. 2015. godine), mimoilazi Srbiju posle 1990. godine i usidrava se u predvišestranački politički sistem. Kada kaže predsednik Demokratske stranke kako njegova partija "neće dati legitimitet diktatorskom režimu", onda to jedino može da se odnosi na titioističku vlast u Socijalističkoj Federativnoj Republici >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Jugoslaviji, u državi u kojoj je po svim teorijskim, zdravorazumskim i iskustvenim merilima vladao diktatorski režim. Danas, posle 25 godina višestranačja u Srbiji, u kojoj postoje legalni izbori i legitimitet vlasti i opozicije, vikati o diktatauri ne samo da je smešno, već i ubitačno po razvoj političke kulture. Svaki politički obrazovan građanin pitaće se kakav je to političar i kakva je to politika koja od demokratske izborne prakse pravi diktaturu! Ako je Bojan Pajtić u demokratiji video diktaturu, onda je video i sve ono što ovaj oblik vlasti prati. Tako govori: "U Srbiji su učestali slučajevi političkog nasilja, blokiranja medija i cenzure, pritisaka na nezavisne institucije, pa se ne može govoriti o uslovima za fer i poštene izbore." I ovo su bila svojstva titoističke vlasti: političko nasilje, kontrola medija, gušenje nezavisnih medija, jednopartijski izbori, dakle nepošteni izbori. Ovakav govor nije samo smešan, već i opasan po političku kulturu u Srbiji koja oživljava vreme jednopartijske države. Kreščendo je "razmišljanje o bojkotu izbora". Tako nešto nije svojstvo demokratskog političkog sistema ali jeste jednopartijskog, gde je u uslovima jednog kandidata sasvim očekivano izbegavanje i protivljenje učešću u izbornoj utakmici. Otkuda ovaj povratak u titioizam Bojana Pajtića? Koji je to volšebnik učinio da mu se od demokratskog višestranačkog sistema priviđa jednopartijski socijalkomunizam nekadašnje SFRJ? Nije verovatno da je takva retorika posledica političkog neznanja i poremećene percepcije društvene stvarnosti. Pre će biti da je na delu bezobalna strast nepodnošenja političkog rivala i istovremeno destrukcije srpske političke kulture. Ono prvo je povezano sa Šmitovim shvatanjem politike kao neprijateljstva, u ovom slučaju totalizujućeg. Ovo drugo je napor da se politika praktikuje kao neodgovornost za javnu reč. A kada se sabere prvo i drugo, dobijamo sliku zla koje vlada Srbijom. Strast kojom se proizvodi političko zlo u Srbiji, ima nekakve protivsrpske efekte u inostranstvu, a u Srbiji učinak samopropasti pajtizma. Politički samosveni građani Srbije ne mogu da ukažu poverenje govoru i praksi (samo)destrukcije. S druge strane, organizacija pajtizma se rastače, drobi, bledi, a vrhunac je izbacivanje naučnika iz svojih redova zbog naučnog mišljenja. Ta praksa je bila svojstvena Savezu komunista Jugoslavije, a nije poznata u višestranačkom iskustvu Srbije. A to je još jedan dokaz o povezanosti titoističko-komunističke retorike i današnjeg pajtizma.

Nastavak na Večernje novosti...