Izvor: Politika, 17.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbrka u glavi
Da li će mladi uspeti da izbegnu smeštanje u socijalni budžak tranzicije
Šta je zajedničko Aleksandru Vučiću, Ivici Dačiću, Dejanu Mihajlovu? Politika im je svima bila prvi posao u životu. Na prvi pogled, vrhovi stranaka su puni ljudi za koje se može reći da su mladi ili da su u "produženoj mladosti". Ipak, mnogi tvrde da mladih nema u politici ili da ih nema na izborima ili da ih nema u meri u kojoj su žrtve tranzicije.
Desimir Tošić, političar i publicista, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pripada onima koji veruju da mladih nema dovoljno u politici. "Politikom se bavite iz interesa ili strasti, a mladi nemaju ni interes ni strast. Velike ideologije 19. veka su nestale ili su se 'umorile' i ne mogu da izazovu strast. Na Zapadu se jedan deo mladih interesuje za politiku. Kod nas ih je manje jer postoji frustracija pošto smo u teškom stanju i oni misle da ništa ne mogu da promene. Ali, i 1940 – 1941. godine je na izbore izašlo samo 12 odsto studenata Pravnog fakulteta. Čak 80 odsto studentskog sveta je bilo van politike", kaže Tošić.
Ipak, samo su strast i interes mogli da učine da mladi budu važan činilac i "antibirokratske revolucije" Slobodana Miloševića i antimiloševićevskih studentskih protesta iz 1991. i 1992. godine , potom i 1996. i 1997. godine. Bez strasti i interesa mladih ne bi bilo ni "Otpora", pokreta bez čijeg postojanja ne bi bilo "gotovo". Ulični protesti mladih, ma koliko bili posebni i drugačiji bili su samo deo širih političkih strujanja, njihova tema nisu bili problemi mladih nego problemi države, nacije, društva. Otuda možda utisak da mladih nema dovoljno u politici.
Istraživanja to ne potvrđuju. Za razliku od male izlaznosti studenata prava na izbore 1940. godine, podaci Cesida pokazuju da će više od polovine mladih izaći na izbore. Ipak, mogu se istraživanja tumačiti i na način na koji to čini Srećko Mihajlović, sociolog u Institutu društvenih nauka: "Omladina se u ravni politike ne ponaša različito od građana, iako bi smo mogli očekivati da su aktivniji zbog problema sa kojima se suočavaju". Poenta je u "očekivanju da će mladi biti aktivniji", na čemu i Tošić zasniva svoje uverenje o manjku strasti i interesa.
Na osnovu serije istraživanja Mihajlović kaže da su mladi ljudi podjednako aktivni u političkim strankama kao i druge starosne grupe (oko 13 odsto). "Znatno su više od ostalih aktivni u nevladinim organizacijama (9 prema 3 odsto). Nije tačno da su mladi ljudi češće izborni apstinenti, nego što su to ostali.
Šta sprečava mlade da budu u politici prisutniji, da ih bude srazmerno njihovoj pogođenosti tranzicijom. Odgovor Srećka Mihajlovića zasniva se na dugačkoj seriji istraživanja: "Uveren sam da se stanje omladine danas ne razlikuje od stanja osamdesetih godina", kaže Mihajlović. "Tada sam u studiji, koja je sadržala rezultate poslednjeg jugoslovenskog istraživanja, zaključio da mlade ljude karakteriše 'zbrka u glavi i strah u srcu'. Danas možemo zaključiti da je 'generacija budućnosti' u devedesetim godinama, dakle oni koji su deceniju ranije imali 'zbrku u glavi i strah u srcu' bila u znatnoj meri izvršilac suludih ideja generacije prošlosti. Generacija budućnosti je tada žrtvovana na oltaru prošlosti. Danas je mlada generacija na raskrsnici između puta koji je vodi u ponavljanje grešaka s kraja osamdesetih i puta na kojem vidimo odbijanje marginalnog položaja i svakog pokušaja smeštanja mladih u socijalni budžak kao kolateralne štete neuspešnih društvenih promena. Možda baš zbog nedoumica na ovom raskršću, svaki drugi među mladima želi da napusti zemlju."
Suočavanje sa vremenom nedoumica u kojem i iskusniji i obrazovaniji češće biraju pogrešne odgovore razvukla je mlade po celom političkom spektru i zbog te "ideološke" razjedinjenosti oni ne deluju kao jedinstvena grupa iako se očekuje da budu jer su im jednaki i problemi sa kojima se suočavaju. Opisujući raspored mladih po političko-ideološkom spektru Srbije Mihajlović kaže: "Mladi ljudi su češće raspolućeni u opredeljenju između Demokratske stranke i srpskih radikala nego što su to druge generacijske grupe. Kod mladih je ili – ili. Istovremeno mladi se češće opredeljuju za DS nego druge starosne grupe, ređe za DSS nego ostale starosne grupe, a gotovo podjednako kao i ostali za SRS, tačnije, tek nešto malo više. Mladi se češće opredeljuju za desnicu nego za levicu – odnos je 1,5 prema jedan u korist desnice, ali iznenađujuće, u centru ideološkog spektra ima više mladih nego onih najstarijih. Mladi su češće modernizacijski orijentisani, kritičniju su prema radu političkih institucija, manje su autoritarni, gotovo podjednako nacionalisti kao i ostali (oko 12 odsto) i češće su od ostalih proevropski orijentisani."
Priča o mladima i politici ne može da ima isključiv zaključak. Umesto njega sledi kratka "ispovest" Ivice Dačić, jednog od političara "produžene mladosti": "Politika jeste posao za mlade ljude, jer oni imaju energiju, i treba da imaju interesovanje za politiku. Politika je mač sa dve oštrice. Brzo se leti i brzo se sleti. Ja bih sada voleo da sam malo mirniji i da me ne prepoznaju."
Ivana Anojčić
[objavljeno: 17.12.2006.]
