Izvor: S media, 10.Apr.2010, 18:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tamo gde život vredi 41 marku
IZ Srbije, najvećeg evropskog utočišta za izbegle, raseljene i proterane, „meka granica“ sa Republikom Srpskom prelazi se uz pokazivanje lične karte, skoro neformalno.
Na drugoj strani, nalazi se još osetljivija dejtonska međa kod Goražda, između srpskog entiteta i federacije. Baš na ovom mestu, ambasadorka dobre volje UNHCR-a Anđelina Džoli, posejala je novu nadu, među socijalno najugroženijim Srbima i Bošnjacima: da će 15 godina po okončanju rata, dobiti >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << sopstveni krov nad glavom.
Tako je Bosna, baš kao i Sijera Leone, Tanzanija, Tajland, Ekvador, Kenija, Namibija, Sri Lanka i Čad, ucrtana na mapu mesta na kojima je Anđelina bila u funkciji humanitarca. Reporteri „Novosti“ su proverili kako na međi entiteta izgleda „dan posle“ Anđeline i Breda.
- Danas nije važno koje smo vere, mi izbegli smo „na isti kalup“. Molimo i preklinjemo da nam neko pomogne jer nemamo kuće, posao, nadnicom dolazimo do hrane - kaže Suada Šehić (43). Na početku rata živela je u Crnoj Gori, posle razvoda odlučila je da se vrati u Bosnu, u kamp „Splavište“, drugo rešenje nije imala. Tu je početkom nedelje dočekala Anđelinu. Glumica je pomogla, ostavila je kovertu, novac će Suada potrošiti za hranu. Još je važnije bilo čuti: „Kako ste?“. To Suadu, punih 15 godina, niko nije pitao.
U trošnim zgradama „Splavišta“ živi 20 porodica. Hatidža Saiti (52) strahuje od deložacije, od iseljenja iz ruševine. Vlasnik je samo četvrtine obnovljene, povratničke kuće u Rogatici, pa je rešena da ostane u kampu.
- Nema više otvorenog neprijateljstva među ljudima, ali Rogatica je pretežno srpska. Ovde sam u federaciji, kako da mi sin ide u školu tamo, u Republici Srpskoj? - pita se Hatidža. Rešenje je, tvrdi, ostanak među zidovima u kojima cigle ima koliko i buđi.
Ambasadorka dobre volje najduže se zadržala u naselju Međeđa, u Višegradu. Većina Bošnjaka ovde se vratila, sa komšijama Srbima sada dele dobro i zlo. Sa njima je 2003. stigla i Sabina Karaman (31), živela je prethodno u Goraždu, u federaciji, u očevoj kući bez struje. Sa suprugom Sabahudinom (32) i decom: Anesom (12), Neirom (10), Adnanom (8), Anelom (6), prebrodila je najgore tokom sedam godina u Goraždu.
Hasib Šišić (66) se, sa suprugom Nedinom (63), među prvima vratio u Međeđu. Sređuje kuću, održava baštu, prima penziju.
- Mnogo je ovo bolje od potucanja u „privremenom smeštaju“. Davane su donacije šakom i kapom, mi nismo mnogo dobili, tek nešto materijala za kuću. Negde je sve to otišlo... - kaže vredni Hasib, usred novog voćnjaka. - I drugi bi se vratili, ali svako bira mesto gde ima uhlebljenja, posla.
Holivudski par je obišao i centar za raseljene Srbe u Rogatici, 18 duša bez nade u boljitak, žive u urušenim, memljivim učionicama nekadašnje srednje škole. Jedno kupatilo za sve, dva čučavca postavljena pored jedine ispravne slavine gde peru posuđe... Hrane nema, samo praznikom „Kolo srpskih sestara“ nešto donese. Slika ista kao u „Splavištu“, jedino su stanari druge nacionalnosti: stari, bolesni, ostavljeni i usamljeni, „oni koji se nisu snašli“.
Goran Marković (47) je 1996. izašao iz iznajmljenog sarajevskog stana u Cetinjskoj 15, pridružio se drugom izbegličkom talasu, posle Dejtona. Ne veruje da će se iz čemera kolektivnog centra ikada izvući, ovde je zaradio epilepsiju. Petar Kokošar (60) je u srpski entitet stigao sa izbegličkom kolonom iz obližnjeg Goražda. Miodrag Čvoro (54) je do 1991. bio vozač tramvaja u Zagrebu. Onda je počelo potucanje po izbegličkim centrima, stigle su ga bolesti. Ova tri čoveka, a svi su invalidi lošeg zdravlja, žive od socijalne pomoći vredne - 41 marku.
- To je 20 evra za ceo mesec. Zato idemo u nadnicu, hrana u centru nije obezbeđena, svaki dan se snalazimo za malo hleba - objašnjava Miodrag.
Anđelinu nije video, kaže, sigurno bi joj prodao makar jednog zeca. Zato su sestre Lena (77) i Mara (72) ugostile holivudsku lepoticu, zajedničke fotografije osvanule su širom sveta.
- U selu Vojnin imale smo kuću, imanje, sve što čoveku treba. Tamo je sve sravnjeno sa zemljom, niko se ne vraća. Dugo smo pričale sa Anđelinom, rekla je da će ponovo doći, priča se da će za nas biti izgrađena zgrada, da mi najstariji makar umremo dostojanstveno, kao ljudi - kaže Lena. - Ostavila nam je Anđelina i mali poklon, obećale smo joj da nećemo reći šta nam je ostavila, a reč ćemo održati.
Zec za hleb
U dvorištu centra Miodrag Čvoro je napravio kaveze, sada gaji zečeve. - Dolaze deca, kupe zeca, a mi se od tih para najedemo. Plašljive životinje je lako gajiti, one makar jedu sve, samo što kamenje ne zagrizu.
Susret
- Kada su se pojavili na vratima, Breda i Anđelinu nismo ni prepoznali, jer u Goraždu godinama nismo imali televizor - kaže Sabina Karaman. - Bred je pitao: ako bismo dobili značajniju pomoć, da li bismo uspeli da se izvučemo iz nemaštine? - kaže majka četvoro mališana. - Šta će dalje biti, ne znam. Znam jedino da o usvajanju dece sa nama nisu pričali, poklonili su nam 500 evra i čokolade za decu.
.jpg)
