Izvor: Blic, 29.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slavlje u senci crnog orla
U kolu devojaka u narodnoj nošnji oko mladića koji je visoko iznad glave mahao albanskom zastavom... a sve je bilo u njenu čast, jer 28. novembar je Dan zastave, najveći nacionalni praznik Albanaca gde god da žive... oko tog mladića u Preševu sporo su plesala petorica dečaka, a onda su se svi zagrlili ispod zastave, „ujedinili se". Na grudima onog sa zastavom pisalo je „Albanija", a oni dečaci bili su „Kosovo", „Makedonija", „Crna Gora", „Ćamurija" >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i „Mola e kuqe".
„Ćamurija" je oblast u Grčkoj a „Mola e kuqe" - jedan Albanac preveo je novinarima, i objasnio - je „Crvena jabuka" - selo kod Niša!
Osmehom je odgovorio na značajno podizanje obrva poslenika sedme sile: „To smo videli od Srba, oni kažu: gde je jedan Srbin, tu je Srbija, pa i mi..."
Do 1878. na potezu od Masurice do „Crvene jabuke" živeli su Albanci, ali kod Niša odavno takvog sela nema, sve je to istorija, i folklor, zgodno za priredbe kakva je bila i ova juče u Preševu. Međutim...
Zakoni države Srbije ne dozvoljavaju isticanje zastava drugih država - osim u prilikom posete državnika ili kada su nacionalni praznici manjina koje su oformile nacionalni savet. Albanci su odbili da to učine. Kad su u Preševu na prošlogodišnji praznik sa zgrade Skupštine skinuli srpsku i istakli albansku zastavu, digla se velika politička prašina, policija je vodila istragu i šta sve već. Isti zakoni važili su i juče, ali znalo se da ove godine takve gužve neće biti - da Srbija neće insistirati na svom pravu.
Zastava je ovog puta rano ujutru istaknuta pored srpske - ova druga smotana da dužinom ne pretiče prvu, a okupljenima na trgu pročitana je „politička deklaracija", dokument kojim se, posle podsećanja na istorijat praznika, izražava nada da će „Kosovo ostvariti zasluženu nezavisnost, a albanski narod sreću, blagostanje i procvat na temeljima bogate tradicije... jer će se „samo tako ostvariti ideali boraca koji su pali za nezavisnost Albanije i Kosova".
Sve to bilo je praćeno pucnjavom petardi, ali to nije bio deo scenarija - najveći deo publike predstavljali su đaci, razdragani i zbog praznika, ali valjda i zbog gubljenja časova. Njih je zabavljalo praštanje i cika devojčica pred čije su noge bacali praštalice. Malo stariji gledali su radoznalo i držali transparente, a najstariji, ne retki i sa novim kečetom na glavi, dostojanstveno.
Onda se povorka uputila kroz grad, sa sve zastavama i kartonima na kojima je pisalo: „Nato posmatrače u Preševsku dolinu", „Nećemo žandarmeriju", „Hoćemo slobodu, ne damo zemlju" i slične.
Policija je bila na obodima grada i valjda negde bliže, ali sklonjena od očiju javnosti i to je bilo to... Ko će i kada, i da li će uopšte, skinuti zastavu Albanije sa zgrade Skupštine, ostaje da se vidi.
Dvadesetak kilometara severnije, u Bujanovcu, crvena zastava sa crnim dvoglavim orlom - za razliku od prošle godine - nije isticana, ali je praznik obeležen svečanom akademijom i takođe neradnim danom za đake. Građani su u holu doma kulture - koji nosi ime Vuka Karadžića - potpisivali peticiju kojom je od Srbije zatraženo da reguliše pravo na isticanje nacionalnih simbola.
Šaip Kamberi, agilni predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i jedan od organizatora bujanovačke proslave, šturo je objasnio da preševski Albanci imaju isti cilj, ali različite metode... Oni u Bujanovcu, rekao je, jučerašnjom proslavom nisu samo obeležili praznik, nego i iskazali protest što šest godina (vreme Miloševića ne računa) proces čiji je proklamovani cilj integracija Albanaca u demokratsko društvo ne daje rezultate.
Mnoge ciljeve je, inače, Srbija postavila sebi kad je reč o Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Ali, rezultate ne vide ni Srbi.
Svetislav Stojmenović, šef odborniče grupe radikala u Bujanovcu, kaže: „Srbi lagano odlaze, jer ovde ne vide nikakvu perspektivu. Nema investicija, nema radnih mesta..."
Novac koji Vlada Srbije izdvaja za ovaj region, tvrdi, albanska većina u skupštini usmerava u albanska naselja. „Sve se pravi, putevi, voda... i neka se pravi, ali neka se ne zaboravljaju sela u kojima žive Srbi. Tamo, recimo, zbog lošeg napona u ambulantama ne mogu da sterilizuju instrumente..."
„Njihova sela sijaju kao Holivud", kaže i Časlav Anđelković, predsednik mesne zajednica „Železnička stanica" u Preševu, u kojoj još jedino ima Srba. Istina, i tu sve manje: pre pet godina bilo ih je hiljadu, sada šesto. „A naša sela u mraku. U EDB kažu da ne mogu da nađu fazu..."
Ni jedan ni drugi, međutim, ne krive Albance. „Oni rade za sebe, a Vlada ne radi za nas..." Ministri koji dođu, i to retko, protutnje u svojim limuzinama. „Šta oni mogu da vide za jedan dan?"
Srbi u Preševu nemaju signal RTS, ni prvog ni drugog programa. A računi im uredno stižu... Odlično primaju „Pink" i B92, i program kosovskih televizija.
Nije im toliko do RTS-ovih emisija, ali i tu vide nebrigu države.
„Ne mora Koštunica da dođe, neka portira pošalje da vidi...", kaže Časlav Anđelković rezignirano.
Ni on ni Stojmenović ne znaju - a trebalo bi zbog funkcija koje imaju - da bilo ko u opštinama Preševo i Bujanovac registruje iseljavanje Srba. Još manje da to javljaju Vladi Srbije. Niti da ova pita...
„Bave se Kosovom", kaže ironično Anđelković. „A svi odavno znamo šta će da bude..."
„A šta ćete vi ako Kosovo proglasi nezavisnost?", pitam.
„Ništa, k’o i do sad: nikako."
