Izvor: Politika, Beta, Tanjug, 16.Mar.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ostavili smo večeru na stolu i upaljeno svetlo

Žrtve martovskog nasilja i dalje u kontejnerima u Gračanici. – Dmitar Tišma nije video svoju kuću, iako živi na samo sedam kilometara od nje

„Danas kad bi mi neko rekao da moram još jednom da doživim 17. mart 2004. godine, pre bih se ubio nego da se ponovo suočio sa tim”, kaže Dmitar Tišma, penzioner iz Prištine i jedan od stanovnika kontejnerskog naselja u Gračanici. U tom naselju smešteno je četrdesetak porodica, mahom ljudi izbeglih tokom martovskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nasilja. Imaju zajedničku vodu ispred kontejnera, okolo je blato. Svaki od pedesetak kontejnera ima po 12 kvadratnih metara, sto, krevet i šporet.

„Moja sada pokojna žena spremala je večeru kada su 17. marta u našu kuću došli vojnici Kfora i poveli nas kako bi nam spasli glave. Na stolu je ostala večera, uključen šporet i sijalica. Nikad se više nismo vratili, iako već pet godina živimo samo sedam kilometara od svoje kuće”, seća se Tišma događaja od 17. marta. „Nekoliko meseci posla toga, u junu, umrla mi je žena. Nije bila bolesna, mislim da je umrla od tuge za kućom i zbog svega što nam se desilo. Sve što smo stvarali celog života nestalo je u jednom trenutku. Pre šest meseci u 48. godini umro mi je i sin i ostavio dvoje dece. Ovde sam sam, obilazim grobove supruge i sina. To je sada moj život”.

Na pet godina provedenih u kontejnerskom naselju Tišma se ne žali mnogo. „Na početku je bilo više pomoći i hrane iz Crvenog krsta, sada dnevno dobijamo po jedan hleb i jedan kuvani obrok. Dobili smo drva, pa kad nema struje ložimo.

Obilazili su naselje mnogi, dođu , slikaju se, pitaju kako živimo i to je sve”, kaže on.

O povratku ne razmišlja. U njegovoj kući, kako kaže, žive neki Albanci koji su došli sa strane. „Da su tu samo moje komšije, vratio bih se. Moja kuća je pre 17. marta bila svakodnevno kamenovana, a jednom i zapaljena. Komšije su prve počele da gase požar. Sa njima mogu da živim, kao što sam to činio 40 godina,. Ali sada tu nema tih ljudi, sve se promenilo”, priča on.

Novica Stolić, iz Obilića, za sebe kaže da je čovek bez adrese jer pet godina živi u dva kontejnera sa suprugom i troje odrasle dece.

„Danas posle pet godina osećam isto, bol, tugu i muku, kad pomislim na 18. mart 2004. godine, kada smo morali za tri minuta da napustimo sve ono što je moj pokojni otac stekao za svog života, izgradivši kuću od 400 kvadrata sa pomoćnim prostorijama. Nakon pogroma kuća mi je obnovljena, a samo mesec dana posle obnove ponovo je porušena. Privikli smo se na život u kontejneru, živ čovek se navikne na sve, ali za decu ne vidim budućnost”, kaže Stolić.

„Dok sam bio u Obiliću, od dolaska međunarodnih snaga do 17. marta, zabeležio sam 23 ubistva Srba, a nijedan počinilac nije pronađen. Pošto je pobijena porodica Stolić iz Obilića živela u mom komšiluku, međunarodni policajci i pripadnici KPS-a su u jednom trenutku optužili mene da sam ja izvršilac tog zločina”, navodi on.

S. Jovanović (Beta)

--------------------------------------------------------------------------

Predsednik Srbije Boris Tadić

„Martovsko nasilje albanskih ekstremista odnelo je 19 žrtava, ranjeno je 950 ljudi, iz svojih domova proterano više od četiri hiljade Srba, uništeno 900 kuća, spaljeno i minirano 35 hrišćanskih svetinja, među kojima i spomenici kulture od neprocenjive vrednosti iz 14. i 16. veka. Ni posle pet godina, krivci za ovo organizovano nasilje nisu kažnjeni. Svaki zločinac se mora naći pred pravednim i nepristrastnim sudom.”

[objavljeno: 17/03/2009]

Nastavak na Politika...

Kurir: Proterani Srbi i posle pet godina žive u teškim uslovima