Izvor: S media, 26.Mar.2010, 22:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako do nagodbe Srbije i Hrvatske
Ni jedna ni druga strana ne mogu da postignu to da sud neku od njih proglasi krivom za genocid, smatra direktor Beogradskog centra za ljudska prava.
Najava predsednika Srbije i Hrvatske Borisa Tadića i Ive Josipovića da bi dve države mogle da se nagode i tako izbegnu proces pred Međunarodnim sudom pravde dobra je vest ne samo u moralnom i političkom smislu zbog rasterećivanja odnosa na Balkanu nego i u čisto zdravorazumskom smislu. Ni jedna ni druga strana ne mogu da postignu >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << to da sud neku od njih proglasi krivom za genocid jer za razliku od Bosne i Hercegovine za Hrvatsku nema nijedne presude čak ni nacionalnog suda o tome da je neko počinio tamo genocid, kaže u razgovoru za „Politiku” profesor dr Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava.
Kako izgleda procedura odustanka od tužbe i kontratužbe?
Dok je u sudu bila samo hrvatska tužba ona je mogla da odustane od nje u bilo kom trenutku, ali bi i tada Srbija mogla da se pita da li želi da iskoristi priliku za odgovor jer je neko poveo postupak protiv. Ali kada postoji i protivtužba onda nema načina da se proces obustavi time što će jedna strana povući tužbu i onda čekati drugu šta će da učini. To mora da se desi simultano. Sudu je potrebno uverenje da su se stranke ozbiljno o tome dogovorile. Najjednostavnije bi bilo da se u istom trenutku sa istog mesta objavi potpisan sporazum o uzajamnom povlačenju tužbi. Međutim, ne verujem da je to dovoljno, ni za zainteresovane strane ni za uopšte rešavanje pitanja koja su nastala.
Šta bi Srbija i Hrvatska trebalo još da učine?
Kao mogućnost vidim da se napravi jedan dobro promišljeni sporazum čija bi jedna tačka bila odluka o povlačenju tužbe i kontratužbe, ali i odluka da se sporne stvari isprave i da se neodložno počnu pregovori o rešavanju onoga što se ne može jednokratno rešiti. Hrvatska je želela tužbom za genocid, između ostalog, da dobije povraćaj kulturnih dobara, obeštećenje za Hrvate koji su bili proterani ili su bili držani u logorima. Prema tome svrha bi bila postignuta i bez tužbe za genocid ako ova pitanja mogu da se reše. S druge strane protivtužba ima u vidu interese ne samo državljana Srbije nego i Srba iz Hrvatske kako bi oni dobili pravedno obeštećenje za neka zla i nepravde koji su im naneti. Na primer da im se garantuje stabilan povratak na mesta iz kojih su izbegli, da im se isplate penzije koje su diskriminatorno bile smanjene.
Predsednici su najavili da taj posao leži na vladama Srbije i Hrvatske?
To mogu da urade načelno predsednici sa svojim autoritetom, ali po ustavima dveju država spoljnu politiku vode vlade. Oni bi mogli da iskoriste svoj autoritet i uticaj na vlade koji imaju pri čemu je Tadiću lakše jer je njegova koalicija na vlasti. Josipoviću nije tako lako jer njegova stranka ne drži vladu, ali čini mi se da postoji raspoloženje i da on ima autoritet da se naprave međudržavni dogovori kako bi se ovo pitanje skinulo s dnevnog reda.
Kako komentarišete stavove da je ipak neophodno da Srbija i Hrvatska reše sporove iz prošlosti pred sudom jer će u protivnom to ostati kao trajno opterećenje i pitanje „ko je kriv”?
Istorija se ne piše pred sudom, što vreme više odmiče ona se manje oslanja na sudske presude. Ono što bude na kraju jednog sudskog spora to je neka privremena forenzična istina. Posle toga nastavljaju se istraživanja. I kod nas su se neki ljudi nadali da ćemo ovim procesom raspraviti ono što se dešavalo od 1941. do 1945. godine, ali ne možemo jer sud za to nije nadležan. Sud nije istorijski institut pa da gleda arhive. Mi istoriju Nemačke ne pišemo prema nirnberškoj presudi nego prema svemu onome što je otkriveno. Bitnije je da i u hrvatskoj i u našoj javnosti sazreva uverenje o tome šta se zaista desilo, da se istraže uzroci i da počne i istorija u školama malo drugačije da se uči, a to ne može sud da promeni.
J. Cerovina
