Izvor: TvojPortal.com, 21.Avg.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dani srpskog Preobraženja: Aleksandar Leka Ranković
Tvojportal.com U noći između 19. i 20. avgusta, na Preobraženje gospodnje, 1983.godine umro je najmoćniji Srbin druge Jugoslavije Aleksandar Ranković. Par dana kasnije na Novom groblju u Beogradu preko 100.000 okupljenih građana skandiralo je: „Leka, Leka...“ i „Srbija, Srbija...“
Biografija Aleksandra Rankovića paradigma je „proleterskog životopisa“. Rođen je 1909. u selu Draževcu kraj Obrenovca. Rano ostaje bez oca i još kao dete počinje da radi. Sa osamnaest godina, kao abadžijski pomoćnik primnjen je u Partiju, a svega par meseci kasnije zbog ilegalnog delovanja, biva uhapšen. Narednih šest godina provodi u zatvorima u Mitrovici i Lepoglavi stičući znanja iz oblasti marksizma i gradeći imidž čvrstog i nepokolebljivog revolucionara. Po povratku iz zatvora brzo napreduje, a rat ga je zatekao kao jednog od prvih ljudi u KPJ.
Krajem jula 1941. hapsi ga Gestapo. Posle batinanja i mučenja u besvesnom stanju ga prenose u bolnicu odakle ga u spektakularnoj akciji „a la Optisani“ spašava beogradski SKOJ.
Ostatak rata uglavnom provodi u Vrhovnom štabu. Učestvovao je u donošenju svih bitnih odluka u NOB, a organizacione sposobnosti su ga preporučile da postane „Titov Himler“. Trinaestog maja 1944. postavljen je za šefa OZNE, gospodara svih informacija od Vardara pa do Triglava. I sve tako do 1966. , do Brionskog plenuma.
Vrhovni komandant je ustvrdio da ga najodaniji drug i njegov venčani kum Aleksandar Ranković prisluškuje. A drugovi po starom oprobanom scenariju okomili su se na svog dojučerašnjeg saborca kao besni psi sve dok se od infarkta nije srušio. U napadu su naravno prednjčili „drugovi“ iz Srbije.
Infarkt je ipak bio preblag da bi ga sačuvao smene i isključenja iz partije. Narednih 17 godina je proveo izolovan. On sam nije ni pokušao da predstavi svoje viđenje ovih događaja. Čak ni u beleškama koje su ostale iza njega, nema ružnih reči za vrhovnog komadanta, kuma Josipa.
Srbi su u zatvoru, koji su sami sklepali i nazvali ga Jugoslavija, uvek bili građani drugog reda. Oni koji pate od neuzvraćene ljubavi. U drugoj, Titovoj, posebno. U Krcunu i Leki nikad nisu videli komuniste i krvoloke. U njima su videli zaštitnike koji sprečavaju sile zla personifikovane u drugu Bevcu pre svega. I pre, a naročito posle 1966. ispredane su razne priče pune preterivanja i izmišlenih detalja. Spašavao je u tim pričama „drug Marko“, baš kao nekad onaj davni Marko, Srbe sa Kosova, golootočane i druge nepravedno tlačene, spašavao iseljavanje srpske industrije u Hrvatsku i Sloveniju, oštro se suprotsavljao Maršalu kad god bi nešto nažao hteo da učini Srbiji i Srbima. Kada su istorijsku scenu napustili Krcun, Koča i Leka srpsko vođstvo je delovalo nikad bednije. Puki izvršioci Bakarićeve i Kardeljove, a kasnije Dolančeve volje Petar Stambolić i Draža Marković učinili su da legende o "komunistima veliko-Srbima" postanu još snažnije. I tako je došlo do najveće neorganizovane sahrane u srpskoj istoriji. Identifikacija je bila očigledna. Ranković je učinio sve što se od njega ikad tražilo - uhvatio je Dražu, hapsio je, raskrinkavao svakog ko bi drugačije i pomislio. Ostajao je veran Titu i partiji u svakom trenutku, a uzvratnu ljubav nije dobio. Naprotiv, bio je oteran i odbačen.
Četrdeset godina prećutkivanja da su Srbi, da imaju svoju državu, veru i ponos od vajkada prestalo je tog dana. Nisu tada, kao ni sada Srbi znali šta tačno hoće. Pitanje je da li su ikad znali. Znali su ipak šta više neće. I vikali su kao jedan na očigled zbunjenih pripadnika policije i UDBe, nekad Lekine UDBe.
V.M.
{youtube}6eu1HkDyLDI{/youtube}
UDBatvojportalAleksandar Leka Rankovićozna
