Izvor: Politika, 02.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Advokat koji je sanjao lađu
U Savez komunista Nikolu Novakovića učlanio je čovek koga je njegov otac učlanio u SKOJ, a u Ekspertsku mrežu G17 plus upisao se više kao podrška supruzi i deci
Predsednik Odbora za privatizaciju Nikola Novaković, poslanik je G17 plus u srpskom parlamentu u drugom mandatu, a na čelu ovog skupštinskog tela je, u kontinuitetu, već četiri godine. Znaju ga, sigurno, svi zaposleni u privatizovanim firmama, kojima je privatizacija izgledala sumnjivo, pošto je svako ko se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obratio Odboru sa primedbama imao priliku da poslanicima izloži svoju muku. Toliko je, kaže, mogao da pomogne, a „ponekad je bilo i nekih rezultata.”
Rođen je na katolički Božić, 25. decembra 1949. godine u Novom Sadu. Roditelji su mu bili ekonomisti, „otac je bio i veliki sportski radnik, fudbalski sudija, osnivač je prvog Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu, a bio je poznat i kao čovek koji je sam sebe poslao na Sremski front.”Priča kako je njegov otac, koga su svi znali po nadimku, po oslobođenju Novog Sada, bio politički komesar na Detelinari, „pa kad nije dozvolio oslobodiocima da pokupe švapske lustere i tepihe, ’tužili’ su ga komandantu grada, a ovaj ga je pozvao i rekao mu da pošalje tog Jovana na Sremski front i on je sam sebe poslao (smeh).” Ipak, kaže, otac je završio kao pozadinac, zahvaljujući jednom susretu na ulici.
Novaković kaže da je bio četvrta generacija u porodici koja je završila gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj”, a drago mu je što su i njegova deca sledila tradiciju.
Jako dugo je, kaže, želeo da bude mornar, ali mu je majka razbila iluzije o tome, pa je shvatio da će biti advokat. Nije, kaže, čak naučio ni da jedri i to mu je najveći neostvaren san. Imao je i jedan „kratak gimnazijski zanos o glumi kao zanimanju”, jer je, zajedno sa drugarima bio inicijator predstave o smešnom Hamletu, koja se zvala „Omlet u pet slika”. To je, kaže, bilo urnebesno smešno, a u ovoj priči je učestvovao i njegov budući kum, Dušan Kovačević, „koji je postao naš veliki književnik”. Završio je dve niže muzičke škole – violinu i gitaru.
Na kraju je zaista otišao na Pravni fakultet i postao advokat. Zahvaljujući roditeljima, prvi novac je zaradio kad je dobio prvu, pripravničku, platu u Advokatskoj radnoj zajednici i to 220.000 dinara. „To je onda bio veliki novac, pa sam odmah, na kredit, kupio ’spačeka'”.
Prvi ulazak u sudnicu će uvek pamtiti, jer je tada čuveni advokat Raletić viknuo sa galerije:„Mali Novakoviću, tvoj otac je mene primio u SKOJ, a ja ću tebe u Savez komunista!” Nije mu, kaže, bilo druge, nego da postane član SK. Svoju advokatsku kancelariju, sa kolegom, otvorio je 1980. godine i radio sve dok nije postao poslanik.
U vreme višestranačja nije ulazio ni u jednu stranku, mada je upoznao sve programe, kao član izborne komisije u koju je ušao na molbu Nenada Čanka, „tad je osnivao Ligu, sve mladi ljudi, a bio im je potreban pravnik za komisiju.” Jedino što mu se dopalo u svim programima bilo je zalaganje za denacionalizaciju – „pomislio sam, sad će nam vratiti dedovinu.”
Njegovom dedi, krojaču, nacionalizovali su firmu osnovanu 1906. godine „u sopstvenoj kući, preko puta Saborne crkve, kako je deda voleo da kaže.” Osnovao je sa „sapatnicima” Udruženje za povraćaj nacionalizovane imovine i još sanja denacionalizaciju. Kad je osnovana Ekspertska mreža G17 plus, njegova supruga i deca su se uključila svim srcem, a „ja sam više bio, vozač i podrška (smeh), dao sam im kancelariju u kući, a tu je posle bio i krizni štab, gde su se sakupljali novinari i stranački lideri.” Posle 5. oktobra, nestalo je te gužve, „svi su se razišli, pa sam rekao mladiću koji je ostao kao administrator da svakog utorka pozove sve da dođu na pivo i razgovor, pa je kancelarija oživela.”
Kad je G17 plus odlučio da postane stranka, kaže, nije se odmah učlanio, „mislio sam da je to za mlađe, ali me je pozvao Mlađa i tako sam ušao u stranku.” Kaže, kako je njegova supruga Marijana tada bila na usavršavanju u Americi, ali je otud zatražila ispisnicu iz DS-a i učlanila se u G17 plus, sada je, međutim, on političar, a ona se posvetila struci, zamenik je administrativnog direktora u Sosijete ženeral banci.
Sadašnju suprugu Marijanu upoznao je 1989. godine, „kad smo već oboje bili razvedeni, a ’prepoznali’ smo se na jednoj žurci, gde smo Mile Isakov i ja bili glavni majstori za pravljenje koktela.” Imaju, kaže, „četvoro sjajne dece, Bojana i Dušan su moja deca iz prvog braka, Lena je Marijanina kćerka iz prvog braka, a Gordana je naša ćerka.” Lena se udala pre desetak dana i kad mu je rekla – „Tata, udajem se, sredi papire”, nije mogao, kaže, da dođe k sebi, jer je želeo veliku svadbu, a oni su hteli malu (smeh).
Nema neki posebni hobi. „Kad imate tako veliku porodicu i puno obaveza, onda gledate samo kako da budete što više zajedno.” Ipak, voli čuveni program „Čigota” i koristi svaku mogućnost da ode na Zlatibor – „to je najlepše mesto na svetu”.
Mirjana Čekerevac
[objavljeno: 03/03/2008]
