Izvor: Politika, 21.Nov.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločin i kazna
Jedina dobra stvar koja bi mogla da se dogodi Francuskoj kada se probudi iz kolektivnog košmara koji traje od mučkih ubistava civila u Parizu, tog kobnog petka 13, bila bi da ne upadne u zamku u koju je uletela Amerika pre 14 godina. Kamikaze Al Kaide koje su se 11. septembra zaletele u „Kule bliznakinje” Svetskog trgovinskog centra i zgradu Pentagona pogodile su tačno u centar – napadom na simbole američke vojne i finansijske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moći pokazali su Amerikancima da su i te kako ranjivi, čak i kod kuće. Fanatici opasani bombama u delu Pariza koji se diči multikulturalnošću, kao i prilikom napada na „Šarli ebdo” početkom godine, takođe su ciljali na simbole. Nasrnuli su na samu suštinu francuskog građanskog poretka, sekularnu okosnicu Pete republike, kojoj je poručeno – mi smo tu među vama, čuvajte se.
Sličnosti između napada na Ameriku i Francusku deluju još zlokobnije ako se pokušaju naslutiti dalji koraci koje će preduzeti Jelisejska palata. Retorika nabijena ispraznim patriotizmom i ratnim pokličima previše podseća na glasove iz Bele kuće nakon 11. septembra.
„U utorak idem u Vašington, a u četvrtak u Moskvu kako bih razgovarao sa Barakom Obamom i Vladimirom Putinom”, prkosno poručuje Fransoa Oland najavljujući veliku koaliciju koja bi sa džihadistima Islamske države trebalo da se obračuna po taktici spržene zemlje.
Teško je poverovati da francuski predsednik ne vidi provaliju u koju srlja. Kada nam poručuje da je „vreme za sveopšti rat” nemoguće je oteti se utisku da čujemo eho Bušove parole iz 2001: „Ili ste sa nama ili ste sa teroristima.”
Odgovor Amerike u godinama koje su usledile učinio je više na urušavanju kredibiliteta i cepanju slobodarskog tkiva nacije nego što je Osama bin Laden mogao naslutiti i u najluđim snovima. Da li će Francuska biti opreznija?
SENKE KULA BLIZNAKINJA NAD 11. ARONDISMANOM:
Jedan satirični sajt uporedio je ove nedelje govore koje su američki i francuski predsednik održali neposredno po terorističkim napadima na svoje zemlje. Iz obraćanja Džordža Buša i Fransoa Olanda izbačene su sve odrednice koje bi čitaocu pomogle da nasluti o kojem istorijskom trenutku je reč. Tako „očišćeni” tekstovi liče kao jaje jajetu. Oba su prepuna floskula o osveti, ratu civilizovanih protiv varvara, kukavicama, pokvarenjacima... U slučaju Amerike, uz ratne bubnjeve ispisivana su najmračnija poglavlja u savremenoj istoriji zemlje koja je nosila auru svetionika slobodnog sveta. Zakoni u čije temelje su ugrađeni postulati ljudskih prava doslovce su zgaženi u mučionicama Gvantanama i Abu Graiba u kojima CIA tamniči osumnjičene za terorizam. Ono što je bilo nezamislivo za Ameriku pre 11. septembra 2001. desilo se već mesec i po kasnije: Kongres je doneo famozni Patriotski zakon kojim je pucao direktno u slobode za koje se mislilo da su neprikosnovene. Donosi se rastegljiva, uveliko nejasna definicija terorizma i građani se gone po najbizarnijim osnovama; olakšava se prisluškivanje i nadzor u kojem će Nacionalna bezbednosna agencija doživeti svoje „zvezdane” trenutke, a eskadrile dronova se šalju u Avganistan, Irak, Jemen, Somaliju uzrokujući masovna stradanja civila. Rečnik političara je kontaminiran eufemizmima poput „kolateralne štete”, „pojačanih tehnika ispitivanja”, „vanrednog transfera” iza kojih se krije suštinska nemoć jednog razularenog džina. Francuska sve to zna, a njen predsednik slavodobitno proglašava tromesečno vanredno stanje i najavljuje promenu ustava. Produženo stanje šoka u kojem država sužava prostor slobode upoznala je i Srbija posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Iako su vanredne mere imale efekta u pronalaženju zločinaca iz zemunskog klana, novinari se i danas sećaju nuspojava takve metodologije – unapred pripisivane krivice i uopšte zagađenja javnog prostora.
ISLAM NIJE PRETNJA: Reakcija na krizne situacije ne razlikuje se u zapadnom svetu od arapskog ili bilo kog drugog. I jedni i drugi krvare kad ih posečete, i jedni i drugi kad je teško prizivaju slavna vremena i herojsku tradiciju. No, jedni imaju granate i dronove, a drugi se oslanjaju na fanatične bombaše samoubice.
Na neki perverzan način ova dva metoda izvršenja zločina su komplementarna, jedan se hrani drugim. Nivo antiamerikanizma i uopšte netrpeljivosti prema zapadnom svetu umnogome je porastao u islamskoj populaciji otkako su nebo išarali bombarderi i bespilotne letelice. Antiislamski sentiment, istovremeno, na Zapadu sa svakim terorističkim napadom „skače” na novi nivo.
U ovim trenucima ozlojeđenosti zapadne civilizacije koji su se preklopili sa rekom izbeglica koja teče preko Evrope, mora se jasno reći da ono što se dogodilo u Parizu i pre toga u Njujorku nema nikakve veze sa islamom. Izvitopereno tumačenje religijskih normi podjednako je pretnja za muslimanske vernike koliko i za druge građane. Kolektivna krivica je opasna pojava i ukoliko se žig zločinaca utisne na celu jednu zajednicu očekuje se da usledi odmazda. Bušov rat protiv terorizma usmrtio je stotine hiljada ljudi, ali nije uspeo da iskoreni pošast. Terorizam preživljava ratove, ljudi ne.
.jpg)
