Izvor: Večernje novosti, 31.Jan.2016, 10:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zaustavio vreme zbog bolesti

PARIZ OD STALNOG DOPISNIKA LEKAR je od medicinske sestre zatražio karton sledećeg pacijenta. Listajući nalaze, nije mogao da zaključi ništa dobro. Vrteo je glavom, razmišljajući na trenutak o tome kojim rečima da saopšti mračnu prognozu. Otpio je dobar gutljaj kafe, a onda pozvao bolesnika da uđe. Pjer je oprezno zakoračio u ordinaciju, kao da je slutio šta ga čeka. Neveselo lekarevo lice učvrstilo ga je u slutnjama. Skinuo >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je kaput i obesio ga o čiviluk. Osvrnuo se nekoliko puta, približavajući se lagano stolu na kom je stajala istorija njegove bolesti. Skinuo je zatim i sako, spustio ga na naslon stolice, pogledao još jednom oko sebe i konačno seo. Dok je slušao nedvosmislenu dijagnozu, koja nije ostavljala ni trunku nade, srce je snažno tuklo, dlanovi se znojili, slike sudarale u svim pravcima. Strop se zavrteo, hvatajući sve više zalet, a pod lelujao, nošen talasima životne nepogode. Nestale su čiste linije. Lekar je potanko objašnjavao bezizlaznu situaciju u kojoj se našao, govorio o kratkom vremenu koje mu je preostalo, davao učtive i beskorisne savete, ali ga on više nije čuo. Zujanje u ušima postalo je prejako. ZATRAŽIO je da izađe u hodnik, da se povrati i sabere misli. Stajao je u čekaonici, naslonjen na radijator, i mozgao šta mu valja činiti, dok su mu pred očima promicali proživljeni kadrovi, od najranijeg detinjstva, do ulaska u ordinaciju. U takvim trenucima obično se razmišlja o tome kako kobnu vest saopštiti najbližima i kako, zatim, izaći na kraj s teretom sažaljenja. Kod njega se, međutim, to pitanje nije postavljalo. Sa sinovima nije bio u dobrim odnosima. Odavno se nisu čuli. Sa bivšom suprugom prekinuo je svaki kontakt. Pre dve godine izgubio je posao i živeo je od socijalne pomoći u iznajmljenom stanu. U njegovom okruženju, osim nekoliko retkih poznanika, nije bilo dragih ljudi. Odluku je doneo u trenu. Stavio je ruke u džepove i jednostavno išetao na ulicu. Dan je bio lep, pamuk blage zime golicao je obraze. Koraci prolaznika bili su laki i vazdušasti. Mirisalo je na život i radost. Sišao je u metro i tu ostao. Odlučio je da zaustavi vreme i ne vraća se u život iz kog je došao. Ako je već stigao kraj, bar tome ne mora da bude sopstveni svedok. TEK što je Pjer izašao, sestra je žurnim koracima ušla u ordinaciju, držeći pravi dosije u ruci. Došlo je do zamene, kako to u najluđem scenariju može da se zamisli kod ljudi čestog imena. Pjerovi rezultati nisu bili tako loši. Lekar se odmah latio telefona. Zvono se čulo iz džepa kaputa obešenog na ulazu u ordinaciju. Pacijenta nije bilo ni kod kuće, gde je čvrsto rešio da se više ne vraća. Niko nije znao gde je. Pjera, koji je ostatak života proveo kao pariski klošar, mnogo godina kasnije na stanici je prepoznao sin, kada je povratak u normalan život već odavno bio nemoguć. Od dugog čekanja da mu dođe sudnji dan, već je bio zaboravio zbog čega se, uopšte, našao tu gde je. Vreme je, zaista, bio zaustavio.

Nastavak na Večernje novosti...