Izvor: RadioCity.rs, 06.Maj.2015, 09:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto gestikuliramo kada pričamo?
Ranih '70-ih godina, David McNeill, profesor psihologije na Univerzitetu u Čikagu, držao je predavanje u Parizu.
Nešto čudno tada je privuklo njegovu pažnju – negde na kraju dvorane video je ženu da pokreće ruke na način da se njemu činilo da rukama prenosi ono što on govori.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati da je žena takođe govorila – ona je bila prevodilac na francuski jezik, objavljuje Economy.rs.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << />
Taj trenutak McNeillu je bio uvertira za istraživanje bazirano na tezi da su gestikulacija i govor povezani više nego se to čini.
Naučnici su poslednjih 40 godina pokušavali da otkriju kako su pokreti ruku i tela tesno vezani za govor. Bez obzira na jezik i kulturu kojoj pripadaju, ljudi gestikuliraju kad razgovaraju.
Ljudi gestikuliraju čak i kad nikad ranije nisu videli određenu, uobičajenu gestikulaciju – slepi ljudi gestikuliraju. Gestikulira se čak i za vreme telefonskih razgovora. Kad se razgovor prekine, recimo zamuckivanjem, prekine se i gestikulacija.
Ustvari, gestikulacija je čvrsto vezana za jezik da se javljaju razlike u gestikulaciji u različitim jezicima. U zavisnosti od određenih jezičkih specifičnosti, različito se gestikulira – način na koji neko „upakuje“ svoje misli u govoru, određuje način pokreta i gestikulacije.
Istraživači su posebno zainteresovani za slučajeve kad gestikulacija ne prati govor. Neslaganje može biti pokazatelj onoga što se dešava u umu.
Susan Goldin Meadow, psihološkinja sa Univerziteta u Čikagu, sprovela je višedecenijsko istraživanje o tzv. neusklađenim govornim gestikulacijama. Na primer, deca u uzrastu od oko 7 godina ne razumeju da ako se iz više, uže čaše voda prelije u širu, nižu, količina vode ostaje ista. Ona će misliti da kraća čaša ima manje vode.
Na pitanje da objasne zašto, neka deca će reći da je jedna čaša kraća, niža, pokazujući u isto vreme, tj. gestikulirajući da je čaša šira. To neslaganje ukazuje na podsvesno shvatanje da su im obe dimenzije važne.
Nastavnici koji mogu uočiti navedene neusklađenosti mogu odrediti kad su učenici spremni razumeti odnose visine, širine i zapremine.
Kad govorimo, mi stavljamo svoje misli u reči, a kada gestikuliramo, misli stavljamo u ruke. No gest ne pokazuje samo ono što mislimo, on nam zapravo pomaže da mislimo.
Deca koja bivaju ohrabrena da gestikuliraju imaju tendenciju da počinju da koriste više reči. Odrasli koji treba da rešavaju neke zadatke, čine to bolje kad se podstiču na gestikulaciju.
Postoji nešto značajno u “smeštanju” ideja u pokrete što nas dovodi da lakše dođemo u govoru do onoga do čega smo u mislima već došli. Pokreti i gestikulacija pomažu da shvatimo ono što treba shvatiti.
Na neki način, ono što je profesoru McNeillu, s početka teksta, privuklo pažnju u dvorani kad je pogledom uhvatio ženu kako gestikulira, jeste filtriranje njegovih misli kroz drugi jezik i drugi um – i to pokretima.
