Izvor: Politika, 28.Jun.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ulica kao velika paleta
Kada me neko pita zašto se bavim umetnošću, ja kažem zato što život sam po sebi nije dovoljan
Mada svoja dela uglavnom izlaže na otvorenom prostoru, u gradovima gde svojim crtežima pravi urbane intervencije, francuski umetnik Ernest Pinjon-Ernest predstavio je u Beogradu svoje radove u galeriji „Haos”, na izložbi koja će trajati do 17. jula. To je, kaže, uradio na nagovor svog prijatelja Vladimira Veličkovića, poznatog srpskog umetnika koji živi i radi u Parizu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji mu je i pomagao oko postavke u „Haosu”.
Ernest Pinjon-Ernest je angažovani umetnik koji proučava umetnost, poeziju, ljude i nedaće današnjeg sveta. Proučava život grada, kao i živote poznatih pesnika, pisaca, slikara, pa sve to meša u svojim intervencijama koje je pravio u mnogim gradovima, od Pariza i Napulja do gradova u Africi, želeći da ukaže na bedu, siromaštvo, migracije, rasizam…
Rođen je u Nici 1942. godine kao Ernest Pinjon, ali je svom prezimenu dodao ime, budući da postoji umetnik po imenu Eduar Pinjon, pa da isti inicijali ne bi pravili zabunu. Studirao je arhitekturu i, kao što sam kaže, radio kao arhitekta samo da bi zarađivao za život, a svoje umetničke radove izlaže od najranije mladosti, dok se mnoga njegova dela nalaze u brojnim međunarodnim muzejima.
– Moj rad se sastoji u tome da uzimam neke delove stvarnosti i da u njih ubacim ono što je izmišljeno, a to je moj crtež, koji će na neki način to mesto pretvoriti u nešto drugo – kaže umetnik, dok razgovaramo u galeriji „Haos”. – Moja umetnička paleta je ulica koju obuhvatam u svim njenim potencijalima. Obično radim na mestu gde se nešto dešava. Radio sam nekoliko godina u Napulju. Napravio sam istraživanje i neku vrstu dijaloga sa Karavađom, sa italijanskim slikarstvom. Uzimam u obzir likovne elemente tog mesta i onda radim ili kao slikar ili kao vajar. Razmišljam o prostoru, o svetlu, o materiji zidova, o bojama, a ujedno i o prošlosti tog mesta, onome što je duboko skriveno. Zatim od svih tih stvari, od onog što se vidi i još više od onog što se ne vidi, gradim slike i ponovo ih postavljam u taj prostor. One kao da su rođene iz tih mesta i ja ih ponovo u ta mesta smeštam, a one ih estetski i likovno pretvaraju u likovna mesta, i na neki način ih menjaju.
Zašto ste izabrali pesnike, pisce, slikare da kroz njihove ličnosti ukazujete na probleme današnjeg sveta?
Zato što su to ljudi koji obogaćuju život, koji donose nešto novo. Moj rad na njima je uvek neka vrsta i preispitivanja. Pokušavam da obuhvatim sve ono što su oni doprineli i time obogatili život. I kad me neko pita zašto se bavim umetnošću, ja kažem zato što život sam po sebi nije dovoljan. Zato što umetnost omogućava da život bude intenzivniji, kao i svi ti pesnici sa njihovim delom. Više radim na pesnicima nego na slikarima. Biram one koji imaju vrlo snažna dela, u čijem se i delu i životu prepliće istorija i sudbina njihove zemlje, kao što je recimo Pazolini za Italiju ili Pablo Neruda za Čile. Ili kao što je to za Palestinu divni i veliki pesnik Mahmud Darviš, na kome upravo sad radim. Ja njih posmatram kao velike paganske ikone.
Nekad je Pariz bio centar umetnosti. Kako biste sada opisali aktuelnu umetničku scenu u Francuskoj?
Živimo u društvu čije su vrednosti u potpunoj kontradikciji sa umetničkim vrednostima i u vremenu koje je neprestana pretnja za umetnost. Ovaj društveni, politički i ekonomski sistem potpuno je u suprotnosti sa umetnošću i negira vrednosti i umetnosti, i ljudskosti, i kulture. Uvek govorim da je društvo u kojem živimo večita pretnja za umetnost, a sa ovom krizom i restrikcijama i za kulturu. Trenutno ima puno pozorišta i kulturnih centara koji osećaju krizu. Kultura je pri tom pod pretnjom ne samo ekonomske krize već i vulgarizovanja. Vulgarizuje se u medijima, na televiziji.
S obzirom na to da ste istaknuti u takozvanoj uličnoj umetnosti, kakvo je vaše mesto na umetničkoj sceni u Francuskoj?
Ja sam marginalni umetnik. Zapravo, moje mesto je kontradiktorno. Profesionalno sam dosta poznat, ima kritika o mom radu, ali sam u raskoraku sa institucijama. Institucije me ne vole, jer je moj rad na neki način usmeren protiv njih. Ja ih mnogo kritikujem zato što kulturne institucije u Francuskoj imaju mnogo više sredstava nego u drugim zemljama, što bi naravno trebalo da bude velika sreća za Francusku, ali ih na žalost pogrešno usmeravaju. Postoji jedna dosta zacrtana linija na međunarodnom planu i kultura u Francuskoj pokušava da je sledi i na neki način prati šablone međunarodne kulture.
---------------------------------------------
Šokiran slikom srušenih zgrada
Prvi put ste u Beogradu, kakvi su vaši utisci?
Veličković je moj veliki i bliski prijatelj i on mi je često govorio o vašoj zemlji, a sada sam se uverio da je grad lep. Međutim, jako sam iznenađen i šokiran onim ostacima bombardovanja. S obzirom na to da sam nekoliko meseci boravio u Palestini, izuzetno me je dirnula ova slika srušenih beogradskih zgrada. Palestinski pesnik Mahmud Darviš je napisao jednu lepu pesmu koja se zove „Ubijena kuća” i tu govori o porušenoj kući kao o osobi koja je ubijena. Ovde sam osetio ono isto što sam osetio i tamo nedavno kada sam video njihove srušene kuće.
Gordana Popović
objavljeno: 29.06.2010.
