Izvor: Politika, 08.Mar.2013, 16:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udvaranje u Parizu
Sedim u vozu, a ispred mene ćaskaju stariji čovek i dečak.
„Vidiš, sine,” – reče čovek, –dama koja sedi ispred nas ima nožne palčeve iste dužine kao i prste odmah do njih. To je znak savršenstva, tako je rekao Mikelanđelo.”
Ja se zahvalim na komplimentu i začudim se kakve to savete čovek daje unuku još od malih nogu. On se nasmešio i rekao, „Ovo mi nije unuk nego sin iz drugog braka, koji se nažalost završio razvodom. Trenutno tražim treću suprugu.”
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Za razliku od naše zemlje, koja uz Italiju i Ukrajinu realno ima najlepše žene u Evropi pa su ljudi skoro oguglali na lepotu, u Parizu se ljudi stalno nekome udvaraju. Sećam se da su u Beogradu ženama dobacivali samo građevinski radnici kod Vukovog spomenika. Kada je Klaudija Šifer pre desetak godina došla u Crnu Goru na snimanje nekog reklamnog spota, naši ljudi su primetili da je previše mršava i da ima krive noge, a kada je Elizabet Tejlor šezdesetih godina prošla kroz Čapljinu, Hercegovci su primetili da je previše niska.
Priča mi kolega poreklom iz Londona da mu se u Francuskoj najviše sviđa kultura udvaranja koja ne postoji u Ujedinjenom kraljevstvu. Tamo veliki broj žena pije alkohol i izlazi u grupi, a ako je verovati našem fudbaleru Savi Miloševiću što se tiče lepote britanskih žena, „obasja te sunce kada vidiš crnkinju”.
Kada sam tek stigla u grad svetlosti, imala sam utisak da sam najlepša devojka na svetu, ali sam veoma brzo shvatila da se ljudi tako ponašaju prema svim ženama. Kada prolazite ulicom, najčešće ćete čuti uzdah „o-la-la” ili rečenicu „vi ste zaista šarmantni”, koja znači da udvarač nema mašte. Jedna parižanka mi je objasnila da je šarm zapravo lepota ružnih žena te da mnogo više priliči kada vam jednostavno kažu da ste lepi.
Jednom je pala kiša i sklonila sam se na suvo da sačekam da prođe. Odnekud se stvorio nepoznati mladić i uz značajan pogled rekao da kiša pada samo zato da bi zalivala cveće.
Drugom prilikom sam čekala u redu iza nekog visokog gospodina koji je nosio sinčića na ramenima i primetila da mi dečak namiguje.
Jednog jutra sam otišla u poštu da podignem novac i zaboravila da dam ličnu kartu čoveku na šalteru. Ipak mi je dao novac, uz reči, „nije potrebno, gospođice, ja u vas imam poverenja.”
Kada sam otišla u prefekturu da zamenim turističku za studentsku vizu, dežurni policajac je rekao da to nije moguće jer se turističke vize ne produžuju, te da jedino mogu da se vratim u Beograd po studentsku ili da tražim politički azil. A onda je dodao da bi mi najjednostavnije bilo da se udam za njega.
U Parizu živi i jedna moja rođaka iz Prijepolja sa svilenom kosom kojoj se takođe udvaraju nepoznati ljudi i koja im uvek odgovara da je udata. Međutim, oni joj najčešće kažu da im to uopšte ne smeta i onda dolazi do prepirke. Tako sam s vremenom naučila da se samo nasmešim i zahvalim na komplimentu, bez ikakvih drugih komentara, jer je inače teško staviti tačku na razgovor i otići svojim poslom.
“Oprostite, imate li upaljač?” – upitao me je nepoznati mladić u metrou. Kada sam odgovorila da ne pušim, on se nasmešio i izvadio svoj, uz objašnjenje da je samo želeo da me upozna.
Kada sam jednom poznaniku iz svoje ulice pokazala kako da otvori elektronsku adresu, odmah mi je poslao poruku u kojoj je pisalo “volim te”.
Prilikom poslednje konsultacije za obavezni sistematski pregled, kada sam spomenula da sam alergična na kivi, lekar opšte prakse je spomenuo da nije oženjen, kao da to ima veze sa temom, kao da sam ga nešto pitala i kao da nije video da nosim verenički prsten.
Sociolozi su objavili istraživanje prema kome se ljudi uvek upoznavaju na predvidljiv način i da se najčešće žene i udaju sa sebi sličnima. Tako se radnička klasa upoznaje na javnim mestima, srednja na fakultetu, na poslu ili u nekoj umetničkoj galeriji, a bogataši u privatnim klubovima gde samo oni imaju pristupa. Tako sam i ja upoznala bivšeg supruga u studentskom gradu, a budućeg u sopstvenoj zgradi, na trećem spratu – nesvesno potvrđujući ispravnost ove teorije.
Naravno, udvaranje u Parizu nikada ne prestaje, bilo da se radi o srednjoškolcu koji za vama zviždi, o prodavcu voća koji vam namigne ili ortodoksnom jevreju sa šeširom koji na trenutak zaboravi da niste njegove vere. Koliko god da imate godina, pa čak i kada se ugojite, ili kada ste u prisustvu bračnog partnera. Udvarače ćete izbeći jedino ukoliko izađete u pidžami po novine, ali ni to nije sigurno. Usput, nisam nikada videla nijednog Parižanina da izlazi u pidžami po novine.
Udvaraju se i žene i muškarci. Tako mi se jedna punačka devojka nekoliko puta osmehnula u autobusu a zatim dala ceduljicu sa svojim brojem telefona mom bivšem suprugu, a da to nisam ni primetila.
Ko živi u Parizu, posle nekoliko meseci neminovno i sam “uđe u štos”. Sećam se da je jednom prilikom, dok sam još bila neudata, u metrou ispred mene sedeo jedan jako lep mladić sa naočarima, koji bi me možda i primetio da pored njega nije sedela njegova mama. Naravno, nije dolazilo u obzir nikakvo upoznavanje. Ali, eto, nisam mogla a da ne primetim koliko je bio privlačan. Dok joj je nešto objašnjavao nervozno listajući knjigu punu matematičkih jednačina, ja sam mu iznervirano rekla:„Prestanite da listate te stranice, pravite vetar, zar ne vidite koliko je napolju hladno?” On se, naravno, ljubazno izvinio i osmehnuo kao da mu je bilo drago što sam mu se obratila.
Mesec dana kasnije, najverovatnije zbog toga što slučajnost ne postoji, srela sam ga na ulici i oduševljeno me je upitao da li ga se sećam. „Ja sam onaj mladić na koga ste podviknuli u vozu,” uskliknuo je, „ali eto, bila je tu mama, pa mi je bilo neprijatno da vam zatražim broj telefona…”
Zbog svega toga mi je bilo veoma čudno kada je suprug nakon samo godinu dana braka prestao da mi se udvara. Kada sam ga pitala za razlog, odgovorio je da za to više nema potrebe. Kako li se samo usuđuje, pomislila sam, na tako konkurentnom tržištu!
Nažalost, veoma je moguće da će se romantika u francuskom društvu polako izgubiti i da će se ubuduće udvarati samo preko interneta. Već se generacija onih koji su rođeni posle 1980. godine, „generacija Y ”, ponaša drugačije od „generacije X” kojoj pripadam, sledi drugačiju modu, ima drugačije kulturno nasleđe i drugačiji ukus.
Danas biste izgledali jako čudno kada biste nekoj ženi umesto obraza poljubili ruku ili kada biste joj pridržali vrata da uđe pre vas. Pokušajte da nekome pridržite vrata i videćete da vam neće reći hvala.
Početkom školske godine se uvek lansiraju novi parfemi i nikada ne propuštam priliku da pogledam šta je novo na tržištu i možda pronađem nešto za svoju dušu. Međutim, u poslednjih nekoliko godina mi se skoro ništa nije naročito dopalo jer su mi nekako svi parfemi slični, blagi i neutralni, kao da su namenjeni i za muškarce i za žene. Uvek su mi se dopadali “parfemi sa potpisom” koji ne liče na ostale i koji nisu među najprodavanijim, ali ih nekako uvek povuku iz prodaje. Mogla bih da napravim listu predivnih parfema koji više ne postoje – Initial (Boucheron), Indécence (Givenchy), Eau de parfum (Gucci), Trouble (Boucheron), Apparition (Ungaro).
Svaki je bio specifičan, odgovarao ženama jakog karaktera i privlačio pažnju. Međutim, izgleda da novije generacije vole blaže parfeme, koje odgovaraju ženama bez kukova i grudi i feminiziranim muškarcima koji se depiliraju i koriste hidrantne kreme za lice.
Pošto nisam mogla da pronađem nijedan novi parfem koji bi mi odgovarao, odlučila sam se za Poison (Dior) i sa zaprepašćenjem otkrila da nije onoliko jak kakav je nekada bio. Upitala sam prodavca da li je i on stekao sličan utisak i odgovorio je da su to primetile i mnoge druge mušterije. Čak je i pisao preduzeću Dior a da nije dobio nikakav odgovor.
Smanjiti intenzitet čuvenog parfema Poison bez pardona je pravo svetogrđe, šamar kulturnom nasleđu i izdaja vernih mušterija, zarad prolaznog profita. Baš šteta, jer bez parfema i udvaranja svet više nikada neće biti isti. Polako idemo prema društvu u kome će hrana biti bez ukusa, cveće bez mirisa a žene bez lepote.
Ko voli da se udvara, neka požuri dok još ima priliku. Možda će ga u svetu sutrašnjice gledati kao divljaka koji je zaboravio da postoji internet.
Nataša Jevtović, Pariz, natashajevtovic@yahoo.fr
objavljeno: 08.03.2013.
