Izvor: Politika, 29.Apr.2012, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U rukama narodne vlasti
Jedina preživela je bila Mara Hercler, kasnije Albahari, majka pisca Davida
Kada je izložba u Zagrebu zatvorena krajem januara 1941, on je sve lepo ponovo spakovao u sanduke koje je doneo iz Pariza i vratio se u Beograd. Započeo je duge i ponekad teške pregovore sa knezom Pavlom i Milanom Kašaninom o mestu i načinu na koji je trebalo da se organizuje njegova galerija. U okviru Muzeja Kneza Pavla ili ne, galerija ili muzej, na desnoj ili na levoj obali Save, tek sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do aprila 1941. on se nijednog trenutka nije zaustavio i razmišljao o Nemcima, Gestapou, Vermahtu i opasnostima koje su mu kao Jevrejinu pretile.
Tek posle 27. marta i 6. aprila, kada je i njemu postalo jasno šta se sprema, Erih je sa porodicom otišao u selo Bačinu, pored Varvarina, gde su se Šlomovići očevidno nadali da će lakše pregrmeti oluju koja je nailazila. Poneo je i svoju zbirku, koju je sakrio iza duplog zida u jednoj seoskoj kući. Tu je ona ostala, neotkrivena i sačuvana, sve do oslobođenja u jesen 1944.
Erih, njegov brat i njegov otac nisu bili iste sreće. Vermaht je vrlo dosledno sprovodio svoju politiku odmazde sto za jednog ubijenog i pedeset za jednog ranjenog Nemca, pa je muški deo porodice Šlomović bio uhapšen i ubrzo zatim i likvidiran negde krajem 1941. ili početkom 1942. godine.
Erihova umrlica nosi datum 16. maj 1946. Ali, kao i svaki drugi dokument vezan za njegov život, vrlo verovatno je netačna: sve nestale osobe u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji su zvanično proglašene mrtvim jednu godinu i jedan dan po završetku rata na našim prostorima. „Gotovo svi jevrejski muškarci u Srbiji streljani su do kraja novembra 1941. godine, uglavnom na stratištu na putu od Pančeva ka selu Jabuka u Banatu, kraj sela Zasavica u Mačvi, u Jajincima, na putu između Bežanije i Surčina, na Bubnju kraj Niša”, piše Aleksandar Mošić u „Politici” od 21. aprila.
Jedan manji, ženski, deo njegove porodice uspeo je da dočeka kraj rata. Roza Šlomović, njegova majka i sada već naslednik i čuvar njegove zbirke, odlazi u Beograd kod porodičnog prijatelja doktora Ivana Ribara, visokog funkcionera nove, narodne vlasti i sa njim se vrlo brzo dogovori o tome šta će biti sa zbirkom, i sa njom, ženom koja je ostala bez ikoga i bez ičega. Zbirka je zaveštana državi sa namerom da bude izložena kao Zbirka Erih Šlomović, a država će dati Rozi adekvatno doživotno izdržavanje. Neće li se, valjda, makar i posmrtno, ispuniti Erihov san? Ubrzo zatim Ribar šalje specijalnu voznu kompoziciju u Varvarin da pokupi Rozu, slike, Rozinu rođaku Maru i Marino dvoje male dece.
Ima u našoj prošlosti nečeg sudbonosnog i tragičnog u vezi sa vozovima i Varvarinom: 1999. i jedna NATO raketa koja je tragala za novim metama, 1944. i jedan brzi voz, koji je u magli žurio sa novim regrutima na Sremski front. Tek, vojni transport se u punoj brzini zakucao u vagon u kome je bila Roza. Jedina preživela je bila Mara Hercler, kasnije Albahari, majka pisca Davida.
Kada je, posle puno peripetija, 1949. zbirka konačno stigla u ruke narodne vlasti, načinjen je popis i inventarisano je nešto manje od 360 radova Sezana, Degaa, Gogena, Renoara, Matisa, Bonara, Derena među ostalima ne manje vrednim. Po koje delo sa spiska od 429 iz 1940. je nedostajalo, ali bože moj, beše rat, možda je nešto prodato da bi se preživelo, nešto uništeno ili opljačkano kod sudara vozova, ili ukradeno dok je još bilo sakriveno u Bačini. Tek, niko do danas ne zna zasigurno. A što se Erihove drage Kolekatanee tiče, ni ona nije nađena.
Pod izgovorom da kirija nije bila plaćena trideset i nešto godina, banka Sosijete Ženeral 1979. otvara sef koji je Erih bio iznajmio u Parizu davne 1939. i predlaže da se sadržaj sefa proda na aukciji ne bi li oni time naplatili dug od nekoliko hiljada tadašnjih franaka. Država francuska se složi sa bankarima. Naprave i jako lep katalog, koji nosi naslov „Kolekcija Erih Šlomović, poreklom od Ambroaza Volara”. Iako su zainteresovani imali priliku da nekoliko nedelja pregledaju sve što je tamo nađeno, do aukcije te godine nije došlo. Niti je do nje došlo za sledećih trideset godina. Tužbe i protiv tužbe pred francuskim sudovima u kojima su se nadmetali naslednici Volarovi i Šlomovićevi, a među njima u početku i pravni tim SFRJ, kulminirale su skoro totalnom pobedom Francuske i Francuza na domaćem terenu. Aukcije su konačno održane juna 2010. i primera radi, samo jedna Derenova slika biva prodata za 24 miliona dolara.
U međuvremenu, lavovski deo Erihove zbirke nevoljno leži neviđen i neopevan u mračnim skladištima Narodnog muzeja Srbije, koji je zatvoren radi renoviranja već skoro 10 godina. Mnogi kažu i bez ikakve nade da će uskoro videti svetlost dana. Erihov testament još čeka na dostojnog izvršitelja. Jedno je sasvim sigurno: Erihov san će se još dalje odložiti francuskom tužbom za koju smo saznali nedavno.
Mia Ćertić – Miodrag Ćertić
objavljeno: 30.04.2012.
