Izvor: Večernje novosti, 27.Mar.2016, 09:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U kadru ste, snimamo film!

PARIZ: OD STALNOG DOPISNIKA U SVIM poštenim profesijama najveći broj ljudi časno radi svoj posao, ali uvek se nađe poneki mangup koji bi da se okoristi tuđom naivnošću i poverenjem. Ni moleri u tome nisu izuzetak. Došla, tako, jednom, sredovečna Beograđanka (ime i muke poznati autoru) u Pariz na službu. Novčanik tanak, uslovi skromni, pa tako izabrala i stan. Reši, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ipak, da ga bar malo osveži, pa odluči da potraži molere. U belo se, kažu, najjeftinije farba "na crno". Rekoše joj gde se skupljaju ilegalci, pa tako i bi. Sledeće jutro ti se naša doterana Beograđanka uputi ispred velike prodavnice građevinskog materijala na izlasku iz grada, jednog od strateških mesta gde se okupljaju priučeni neimari svakojakih majstorskih fela sa svih meridijana. Dvojica joj se odmah učiniše od poverenja, pa još kad ču cenu, odluči se da ih odmah povede u stan. Univerzalni dunđeri pogledaše zidove, počeše da se domunđavaju i na kraju obećaše da će već sutradan s materijalom doći na posao. Nije još ni svanulo, eto njih. Svakome u ruci po velika kanta boje. Uđoše, spustiše ih na pod, obrisaše čela, a onda, kao što je red, od gazdarice zatražiše kafu i predujam. Vidi žena da ima posla s ozbiljnim ljudima, koji drže reč, i farbu doneli, pa se maši za novčanik i krenu na posao. Uveče, zidovi netaknuti. Od majstora ni traga. Sutradan, ista priča. Prođe tako nekoliko dana, sve po starom. Šta će, kud će, pomisli Beograđanka, bar sam boju kupila. Pozove drugog majstora, ovog puta nekog našeg Svilajnčanina. Ovaj se maši za kante s kvalitetnim etiketama, kad unutra, ima šta da vidi - obe, do vrha, napunjene vodom. Slično se proveo još jedan naš zemljak starosedelac, samo što je njegove prevarante mrzelo da tegle vodu, pa su ovome zakucali kante za pod da bi dobile na "težini", te je još morao i parket da popravlja. Razne su varijante na istu temu. Ima, naravno, i obrnutih slučajeva, kad se majstori dovijaju u korist mušterija u nevolji. Selio se, tako, nedavno, jedan pariski fotograf, a za nosače pozvao dvojicu rmpalija s juga Srbije. Firma im još radi po starinski, bez spoljnih liftova. Uprtiše oni na leđa frižider i šporet, izneše lako kutije i krevete, a kad je red došao na naoko jedinu vrednu stvar u stanu, stadoše, pa se zamisliše. Iskustvo im kaže da "Luj Filip" zasigurno neće proći kroz usko osmanovsko stepenište. Da ga rastave, biće veća šteta od koristi. Klinovi nabrekli, crvotočina napala, raspašće se u paramparčad. Većali malo, pa odlučili. - Imaš li kameru? - pita gazdu grmelj s Morave. - Imam, i to profesionalnu - obradova se fotograf, ali mu nije jasno zašto ga to pitaju. - Siđi i snimaj šta radimo - objasni mu ovaj. DOK dlanom o dlan, uvezaše šifonjer gurtnama, i čim je fotograf stigao ispred zgrade, već krenuše da ga spuštaju kroz prozor. Nije prošao ni minut, zapanjeni prolaznici počeše da se okupljaju. Gledaju čudo neviđeno, protivno svim bezbednosnim uzusima, modernim pravilima i evropskim normama. Jedan se već latio za telefon da zove policiju. A fotograf, i sam zblaznut, ne ispušta dvokrilca iz vizira. - U kadru ste, sklonite se, snimamo film! - viknu ozbiljno, na francuskom, s teškim južnjačkim akcentom, naš brka kroz prozor s četvrtog sprata.

Nastavak na Večernje novosti...