Izvor: Vostok.rs, 11.Avg.2015, 10:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U Parizu, a na sarajevskim Ciglanama

11.08.2015. - Kada danas dobro razmislim zašto su BHL zavoljeli u Sarajevu, a mene su prekrižili, sve mi je bliža istina o mojim greškama

Dnev­nik Emi­ra Ku­stu­ri­ce pi­san je 1994. go­di­ne. „Po­li­ti­ka” je od na­šeg pr­o­sla­vlje­nog umet­ni­ka i ko­lum­ni­ste do­bi­la eks­klu­ziv­no odo­bre­nje da iz nje­ga pre­ne­se za­be­le­ške ko­je se od­no­se na pe­ri­od u kom su jed­na ze­mlja i jed­na ide­o­lo­gi­ja već do­ži­ve­le >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << slom, a on sni­mao film „An­der­gra­und”, ko­ji je mo­žda naj­po­tre­sni­je sve­do­čan­stvo o ras­pa­du Ju­go­sla­vi­je. U Dnev­ni­ku se, po­red be­le­ški o po­zna­tim sa­vre­me­ni­ci­ma, na­la­ze i za­pi­si i raz­mi­šlja­nja o no­vom svet­skom po­ret­ku i ras­pa­du bi­po­lar­nog sve­ta

                                                                   *    *    *    *

Drugo, zna čovjek kome pripada istorija. Šta imaju mali narodi da se guraju na magistralne puteve. A tu se Srbi neprestano gurahu i pozivahu na razne koještarije, Jednakost, Bratstvo, Sloboda, Pravda. Levi nije baš sklon da se ukida istorija kao onaj Fukujama. Jer, ima malih naroda koji služe istorijskoj svrsi. Recimo, po Leviju, Albanci su dobar mali narod, a Srbi nisu, Albanci hoće u Nato i ne pitaju šta to košta. Srbi nisu sigurni da im je mjesto u Natu. I pitaju se šta to košta. Jest da ima Srba koji kažu, živio sam pod Titom zašto ne i pod Natom. Ne samo da nisu sigurni da li žele u Nato, Srbi ne prestaju da postavljaju svakojaka pitanja. Sve ona stara filozofska pitanja: Ko smo, odakle smo, šta smo, kuda ćemo. U međuvremenu su se stvari promijenile. Filozofska pitanja su zamijenjena sa praktičnim: Đe sam ja u toj priči. To je nova filozofska misao koja danas važi, a ta filozofija nije rođena u Efesu. Niti u Zapadnoj Evropi. Nego u Sarajevu. Gledati dalje u budućnost nesmotreno je. U najboljem slučaju. Planeta je puna atomskih bombi, svakako nam nije preostalo još mnogo. Levi i Sarajevo su se upravo našli na toj temi. To je centralna priča njihove ljubavne romanse. Đe sam ja u toj priči. Taj obrt je Levi shvatio kao filozof. Tu je, takođe trik. E, to ti je, Emire, ta stvar. Ti si se borio samo za sebe, a Levi se bori za druge, on je altruista filantrop, a ti si egoista.

Svuda gdje su započinjali ratovi devedesetih Levi je stigao među prvima, i borio se za pravednu stvar. Ipak, pored svih, najdraži mu je bio ovaj rat u Bosni. Postao je lični prijatelj sa Alijom Izetbegovićem. On se besprijekorno upisivao na nove stranice svjetske istorije. Jedino što se, ubrzo, pojavio problem. Doš’o je jednom, dva puta i nikada više. To je zbunilo ljude. Pitali su se da nismo nešto zgriješili. Gdje nam je naš Levi? Da nije zauzet svjedočenjem na drugim bombardovanjima? Da ovo nije ona Andrićeva priča kako se u Bosnu stiže samo po kazni, kao onaj Fon Lederer, junak priče „Ljubav u kasabi“. Ako imam pravo, pošto sam ipak tamo rođen, znam zašto je zavladala melanholija u Sarajevu. Njima nedostaje onaj mili, prijateljski pogled. Taj razbarušeni intelektualac sa uvijek raskopčanom dugmadi na košulji. Oni nervozni, ali i zli su, odmah, krenuli u harangu: „Vidiš, dolazio je kada je trebalo, sada je Bosna izašla iz mode, kažem ti ja on namiguje mušterijama sa televizije!“ Kaže zao jezik zlom koji ga razumije! Naravno da ovakav stav nije preovlađujući. Uvijek je u Sarajevu bilo razumnih ljudi. Bez obzira na to što je rat na izmaku, a zli jezici nazivaju Levija vodičem intelektualnog safarija, sarajevski uglednici ne mogu da zaborave njegovu doprinos Bosni. Bez obzira na to što njega fizički nema, prisutan je duhom. Najvažnije je ipak ne zaboraviti da Levi nije Bosnu napustio nezavršenog posla. Plemeniti filozof iz Francuske je uspio da se, na kraju, zajedno sa Međunarodnom zajednicom, izbori za multietničku Bosnu. Što je i bio cilj. Zato što je srcem ušao u tu stvar. Ja sam bio sumnjičav i zato sam ovako i završio. K’o pravi bijednik.

Podzemlje – srpska propaganda

Dragan Stojanović

Jedino je Alen Finkelkrot, drugi po značaju borac za bosansku stvar, postao još veći prijatelj moga rodnog grada od Bernar-Anrija Levija. On je tri godine poslije početka rata napisao nepovoljnu kritiku o filmu „Podzemlje“. Jeste da nije gledao film, ali to i nije bilo tako važno. Sve je to lijepo objavio „Mond“ na naslovnoj strani. Desilo se to za vrijeme Kanskog festivala. Bilo je začuđenih ljudi koji su se pitali kako je mogao da napiše tako kvalifikovan tekst, visokouman, ako nije gledao film? Pravo čudo se desilo kada je, opirući se prethodno, otišao u bioskop i vidio „Podzemlje“. Kažu da je prijateljima govorio:

– Zašto da gledam film, ja znam da je to srpska propaganda!

Danima su ga nagovarali da iz moralnih pobuda pogleda film za koji je već napisao i objavio kritiku. Pristao je filozof na taj kompromis, otišao u bioskop i vidio film. Izašao iz kina i rekao novinaru „Liberasiona“:

– Sve sam bio u pravu. Mogu slobodno reći da stojim iza svake riječi koju sam napisao dok nisam vidio film. Još sam više uvjeren da je taj film obična ali amerikanizovana, rokenrol, srpska propaganda.

Pomislio sam nakon toga da je možda bolje bilo da nikada nije vidio „Podzemlje“. Da se moja bruka više ne povlači po štampi i da je najbolje da se sve što brže zaboravi.

Humanisti su se, u slučaju bosanskog rata, utrkivali ko će više doprinijeti da se okonča ratna drama i to je bio razlog zašto nisu birali sredstva. Tada je uvedena nova praksa, koju ja, takođe, sa svojim skromnim viđenjima stvarnosti nisam provalio. Nije bilo važno da li se neka stvar desila i da li ona u stvarnosti postoji. Važno da ona ispunjava cilj. Ako je Finkelkrot toliko žudno hrlio da pomogne Bosni kritikujući film koji nije vidio, Levi je u svom filmu o Sarajevu dosnimavao neke dijelove u Parizu. Onda bi, između dvije večere, trknuo do periferije Pariza, inscenirao sarajevski betonski zid na Ciglanama, ispričao sarajevsku tužnu priču i vratio se na večeru u najskuplji pariski restoran da jede špagete sa tartufima.

BHL je međunarodna zajednica

To brate, takav nam treba. Bogat svjedok a ne neka fukara koja, tamo, sere o pravdi i istorijskim razlozima – tako su, s pravom, govorile Sarajlije pozdravljajući pojavu Levijevu i kritikujući moju.

Svakako, na kraju, sve završi kako hadžije žele, neće bit’ kako mali ’oće – fatalistički zaključuje anonimni Sarajlija.

Na francuskoj televiziji je izgledalo kao da je Levi stvarno bio na Ciglanama. Zato i nije trebalo ni postavljati pitanje zašto nije bio u Sarajevu. Uostalom, „četnici“ su grad zatvorili, a istina je trebalo da ode u svijet. Bilo je dirljivo i efekat je bio nevjerovatan. Svi su vjerovali da je Levi stajao ispred četničkih granata i tako je do svjetskih TV stanica otišla još jedna istinita priča. To je bilo važno. To je tehnika koju ja nisam uspio da usavršim. Kada danas dobro razmislim zašto su BHL zavoljeli u Sarajevu, a mene su prekrižili, sve mi je bliža istina o mojim greškama. Nisam znao da reagujem na vrijeme. Nisam znao da ne treba birati sredstva u borbi protiv zločinaca koji su povezani sa ruskim zločincima. Jer, ovakvi kao što je Levi, oni znaju svašta pošto su to filozofi. Stara je istina da je pretjerana veza Srba sa Rusima najveća srpska krivica i da je tu Evropa u opasnosti. Zato što Srbe još zovu i mali Rusi. A to ako ne zna Levi, znaju Englezi. Oni su u tome veliku stručnjaci. A kada znaju Englezi i Amerikanci, to je onda i čitava Međunarodna zajednica. U stvari, BHL je međunarodna zajednica.

Kraj

Emir Kusturica,

Politika

Izvor: iskra.co    

Nastavak na Vostok.rs...