Izvor: Danas, 14.Jan.2016, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Terorizam kontra univerzalne slobode
Još kada sam čuo prve vesti o besmislenom i svirepom zločinu u Parizu, a i kasnije prilikom učestali terorističkih napada, setio sam se scene iz romana Rađarda Kiplinga "Dečak iz džungle" o dečaku koji je odrastao u džungli i živeo po njenim zakonima. U pomenutoj sceni, britanski oficir pokazuje Mogliju nož i govori mu kako se tim nožem može ubiti čovek.
Naravno, ne zalažem se da se u društvo uvedu zakoni džungle. Međutim, zalažem se da se svako od nas >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pojedinačno i zajedno vrati osnovnom pitanju, na koje se, u trenucima krize i ugrožavanja osnovnih društvenih vrednosti, vraćala svaka generacija u istoriji ljudskog društva. To isto pitanje, od momenta kada je uspostavljena jasna, prepoznatljiva linija razdvajanja između čoveka i drugih bioloških vrsta glasi - šta nas čini ljudima, šta je ključna odrednica naše ljudske suštine. Ovo pitanje, kao i odgovori na njega čine okosnicu istorije i filozofije i traganja za sopstvenim identitetom. Svaki pojedinac, svaka generacija davala je svoj specifični odgovor na ovo pitanje. Neki od ovih odgovora bili su putokazi humanosti, socijalne pravde, slobode i dostojanstva ljudske ličnosti i društva u celini. Međutim, ima i onih odgovora koji su vodili na moralnu, filozofsku i humanističku stranputicu, upozoravajući nas da zlo, kao i dobro nema granice. MI smo, nažalost, savremenici jedne takve moralne, filozofske i istorijske stranputice. Podrazumeva se da za to ne možemo izbeći i sopstvenu krivicu.
Pitanje suštine ljudskog bića nalazi se trajno u centru pažnje društvene teorije i filozofije, jer bez odgovora na ovo pitanje nije moguć odgovor na pitanje šta je društvo, zato što se u definiciji suštine ljudskog bića nalazi izvor integrativne snage društvene zajednice. U tom smislu, za odgovorom na ovo pitanje tragali su i teoretičari društvenog ugovora sa suprotnih polaznih pozicija. Tomas Hobs prvobitno, prirodno stanje ljudskog roda opisuje kao stanje "rata svih protiv sviju", tvrdeći da je "Čovek čoveku vuk". S druge strane, Ruso u svom delu "Društveni ugovor" iznosi suprotan stav - da je prirodno stanje idealne ljubavi i sloge među ljudima, a da je prvi čovek koji je ogradio komad zemlje i rekao "ovo je moje" bio tvorac građanskog društva. Meni lično bliže je stanovište Rusoa. Međutim, u ovom slučaju važnija je činjenica da, bez obzira na različitu polaznu poziciju, i Hobs i Ruso izlaz vide u društvenom ugovoru koji isključuje ubijanje nevinih ljudi. Moramo se onda zapitati da li je taj društveni ugovor raskinut i šta nas u tom slučaju čeka. Sledeći Hobsa i Rusoa može se reći da postoje dva puta - definitivno vraćanje u stanje rata svih protiv sviju, ili redefinisanje društvenog ugovora.
Tok događaja posle tragedije u Parizu ne daje previše razloga za optimizam. Šok, bes, osuda neljudskog postupka, najava odmazde. Sve to je već viđeno u sličnim situacijama i pokazalo se da nije adekvatan odgovor na terorizam. Može se eventualno definisati kao defanzivna strategija neefikasnog suočavanja sa posledicama, bez zadiranja u uzroke, bar ne u one suštinske, koja proizvodi novo, sve veće i veće nasilje. Ostaje, međutim, jedna sve snažnija i vidljivija konstanta - strah za život, za život svojih bližnjih, za sopstveni život, a onda neizbežno i ključno pitanje smisla svega drugog, što iz života nastaje i proističe.
Tu ne pomažu brojne definicije i klasifikacije terorizma, jer nas one zadržavaju u istom pojmovnom, misaonom i moralnom okviru. Ako se, kao što verujem, rodno mesto i ključno uporište slobode nalazi i glavama ljudi, onda izlazna strategija od terorizma kao pošasti savremenog doba, podrazumeva stvaranje nove vizije "globalnog sela", u čijem će definisanju učestvovati svi. To podrazumeva onu hrabrost koju su imali Sokrat, Platon, Đordano Bruno, Kolumbo, Martin Luter, da stvaraju sopstvenu viziju sveta i da se bore da ta vizija postane stvarnost, hrabrost otvorenog suočavanja sa nepravdama sveta u kome živimo, pred kojima često zatvaramo oči, neosnovano se nadajući da te nepravde neće pogoditi baš nas.
Tragedija u Parizu nametnula je prvi, neizbežni korak u ovom procesu. Taj prvi korak podrazumeva suštinski novi, drugačiji pristup terorizmu, a to znači i postavljanje pitanja - da li je ono što se dogodilo bio uopšte terorizam, ili je svet suočen sa nečim mnogo opasnijim.
*Autor je profesor na Univerzitetu "John Naisbit"
Pogledaj vesti o: Pariz
