Izvor: Večernje novosti, 08.Feb.2015, 17:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svi smo, ili nismo, "Šarli"

PARIZOD STALNOG DOPISNIKA “NOVOSTI”OŠTRI zubi februara zagrizli parisko jutro, ledenoplava studen bistri dah, čista vazdušna smola otvara pogled u beskraj. Igra sterilnog svetla, do belog usijanja, na staniolu u koji su umotani buketi iz čitave božje bašte. Na potezu od Trga nacije do Vensenske šume, pred jevrejskim supermarketom, nepregledni tepih cvetova svedoči o solidarnosti, ljubavi, začuđenosti, zbunjenosti, protestu i gordosti prolaznika i namernika. Mesec dana prošlo je od >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << trenutka kada su trojica do zuba naoružanih islamskih terorista krenuli da seju smrt pariskim ulicama. U tri antetata, za tri dana, ugasili su sedamnaest života i ostavili niz otvorenih pitanja na koja francusko društvo s velikom mukom tek pokušava da pronađe odgovor. Izlozi prodavnice zamandaljeni, pred vratima policijska patrola, na trotoaru barikada. Poruke prijatelja, topla reč anonimusa, crteži predškolskog odeljenja, venci iz Kanade, Norveške i Japana, sveže i osušene kitice, muzika gavrana i kamiona, istopljena reka voska i parafina, i jedan plamen koji još gori. Ja sam talac. Policajac. Šarli. Jervrejin. Hrišćanin. Musliman. Građanin. Ljudsko biće. Afirmacije se naslanjaju jedna na drugu. Vreme se ovde meri do braće Kuaši i Amedija Kulibalija, i posle njih. Život, ipak, teče dalje. U obližnjem kafeu, tročlana porodica s prinovom uz prvu jutarnju kafu otključava vikend, dve gospođe parkirale ceger pre pazara, tri mlađe dame prelistavaju časopis za skladno uređenje enterijera. Nekoliko kilometara dalje, u dubini Pariza, gde su pokošeni članovi redakcije satiričnog nedeljnika,danas su još vidljive zaostale policijske trake, specijalci čuvaju ulaz, a znatiželjnici merkaju tragove tragedije. Na fasadi, na uglu ulica s imenima inovatora prehrambenih konezrvi Nikole Apera i glumice Gabi Silve, bezimeni stritartista, crnim sprejom ovekovečio portrete karikaturista. * Postolje spomenika na Trgu Republike Nedaleko odatle, na bulevaru Rišar Lenoar, još jedan kutak za odavanje počasti, ovoga puta Ahmedu Merabeu, francuskom policajcu alžirskog porekla muslimanske veroispovesti, kog su atentatori hladnokrvno dokrajčili na trotoaru, i koji je tako postao jedan od snažnih simbola onoga što se danas dešava Francuskoj. Pre ovih događaja, nepopravljvivi buntovnici su u prolazu umeli čak i da zapljunu pariske policajce, danas nije retkost da im priđu i pritisnu poljubac na obraz. Poruke tvrde da će ljubav na kraju pobediti. Ljudi se, u prolazu, saginju. Tri klinca ganjaju trotinet. Impozantni spomenik Leopolda Morisa s nacionalnim likom Marijane, koji simbolizuje Francusku na nedavno renoviranom Trgu Republike, postao je, ipak, centralno mesto iskazivanja podrške žrtvama i postatentatskog turističkog hodočašća. Na delu je veliki narodni atelje. Crta se, piše, urezuje, takmiči u dovitljivosti. Šarli, ne plači, oni su nevaljali. Klovnovi nikada ne umiru. Ubi ih prejaka reč. Da li je Francuska ostala ista? Na ovo pitanje odgovor ne treba tražiti samo u centru grada. U Sarselu, jednoj od pariskih periferija na kojoj živi čak devedeset nacija, sve gledaju s mnogo više podozrivosti, otklona, sumnjičavosti i preispitivanja. - Nisam ni Šarli, ni Kulibali! - dobacuje nezainteresovani devojčurak doseljeničkih crta koji uskače u novi model gradskog autobusa, ne sluteći da je ovom kratkom sentencom nesvesno pobrkala i izmešala uzroke i posledice, ponos i mržnju, solidarnost i uvredljivost, razumevanje i netrpljivost, ostavivši širom otvorena vrata za sve moguće sociološke analize, interpretacije i nagađanja oko događaja povodom kog, tamo, u gradu, sa pafmleta, opominje velika misao Sent Egziperija da je besmisleno mrzeti sve ruže, jer si se ogrebao na jedan trn.

Nastavak na Večernje novosti...