Izvor: Politika, 11.Apr.2010, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sve­ta Ru­si­ja u Lu­vru

Bi­lo je dir­lji­vo vi­de­ti go­spod­ski ob­u­če­ne sta­ri­je lju­de, s kr­zne­nim šu­ba­ra­ma, ka­ko se kla­nja­ju is­pred iko­no­sta­sa ma­na­sti­ra Sve­tog Ći­ri­la na Be­lom je­ze­ru, go­to­vo sa su­za­ma u oči­ma

Specijalno za Politiku

Pariz – Kada Rusija reši da pošalje ikone poput Borisa i Gleba Novgorodske škole ili Jovana Krstitelja koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se pripisuje Rubljovu, i ostala blaga koja su prvi put krenula u inostranstvo (bar zapadno), jasno je da je reč o događaju koji prevazilazi kulturnu ravan. Medvedev i Sarkozi bili su prvi posetioci izložbe „Sveta Rusija. Ruska umetnost od nastanka do Petra Velikog”, koja je otvorena 5. marta u Parizu, a reči ruskog i francuskog predsednika otvaraju i prve strane kataloga. „Izložba će biti dodatni podstrek dijalogu među različitim kulturama Evrope”, predviđa ruski lider, a kada se prokrstari salama koje izlažu blago ove, i dalje najveće zemlje na svetu, jasno je da u tom odnosu Rusija pretenduje da bude „prva među jednakima”. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je na njene večite mesijanske ambicije Zapad uvek odgovarao sa izvesnom prepotencijom.

Preko 400 izloženih predmeta – ikone, ikonostasi, pozlaćene dveri, originali rukopisa i povelja, pehari i drugi liturgijski predmeti, nakit – predstavljaju obimno putovanje kroz rusku istoriju, od njenog nastanka, krajem 9. veka, do Petra Velikog i početka 18. veka, kada se umetnost polako desakralizuje.

Ikona koja prikazuje kako su Novgorod odbranile suze Majke Božije, koje su potekle kada je ikonu sa njenim obrazom pogodila neprijateljska strela, nakon čega je veo tame obavio napadače iz Suzdalja, samo je jedna od narativnih ikona koje se odnose na rusku istoriju. Od trenutka kada Rusija prima hrišćanstvo (988) pa do otvaranja prema Zapadu, što nastupa tek sa dolaskom Petra Velikog, posetilac ima prilike da razgleda ne samo umetnost već i suštinu različitih perioda razvoja ruske zemlje, počevši od malih kneževina, i definitivno ucrtavši put ruskom centralizmu od vremena Ivana Groznog u 16. veku, sa idejom Moskve kao „Trećeg Rima”.

Izložba je kako simbolični tako i materijalni čin koji prati godinu Rusije u Francuskoj i propraćena je ogromnom propagandom. Od metroa, plakata na ulicama do časopisa – ne samo stručnih već i recimo mesečnika kompanije „Er Frans” – reprodukcija ikone Borisa i Gleba gleda sa svih strana i oglašava da put u rusku kulturu može voditi i kroz Pariz. A ko poseti lavirintske sale Napoleonovog hola ispod piramide Luvra, koje hronološki, uz prateće bogate komentare i mape daju detaljni presek više od osam vekova ruske kulture, sigurno se ne može oteti utisku „kako je velika ta Rusija!”

Kada se posetilac suoči sa istovremeno prodornim i blagim pogledom ikonopisanih svetih likova, nije neophodno poznavanje vizantijskih korena da bi se osetilo duhovno iskustvo koje prevazilazi estetski doživljaj. Pored samih ikona, jedna od najupečatljivijih slika na dan otvaranja za mene je bila jedna katolička opatica koja je pred ikonom Rubljovove škole stajala nemo više od deset minuta.

Mnoge izložene ikone jasno prikazuju pojačanu emotivnu notu ruskog stila u odnosu na vizantijski, gde je hesikazam svakako imao važnu ulogu. Ova asketska struja, koja je prodrla u Rusiju sa Svete Gore i koja se na ikonama odslikava po humanizaciji svetih likova, imala je uticaja ne samo na svetu, već i rusku svetovnu umetnosti. Starac Zosima pa i Aljoša Karamazov kod Dostojevskog, samo su neki od primera.

Francuska i ruska publika bila je prisutna u podjednakom broju na dan otvaranja za javnost. Bilo je dirljivo videti gospodski obučene starije ljude, s krznenim šubarama, kako se klanjaju ispred ikonostasa manastira Svetog Ćirila na Belom jezeru, gotovo sa suzama u očima. Izlazeći iz Luvra, pod utiskom velelepnih ikona ali i razmišljanja o ruskoj emigraciji, setih se reči kojima je Jevgenij Jevtušenko opisao dramatičnu sudbinu svoje zemlje:

„Rusija je uvek bila zemlja ogromne elitističke kulture, i isto tako velike političke nekulture koja je onemogućila da revolucija pređe u evoluciju”.

Tamara Đermanović

[objavljeno: 12/04/2010]

Nastavak na Politika...