Izvor: Politika, 21.Nov.2011, 11:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stariji radnici najveće žrtve privatizacije
Zarobljene u zamci siromaštva i nezaposlenosti, desetine očajnih pedesetogodišnjaka u Makedoniji potražile su izlaz u samoubistvu
Skoplje, Zagreb, Pariz, London – Dvadeset pet naših članova je izvršilo samoubistvo jer više nisu mogli da podnesu život u bedi. Svi su imali više od pedeset godina. Neki su se obesili, neki su skakali sa mostova i zgrada, a jedan se spalio – kaže Ljiljana Georgievska, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opisujući situaciju radnika koji su u Makedoniji poznati kao „žrtve stečaja”.
Georgievska je potpredsednica organizacije UNIT, nacionalnog udruženja „žrtava stečaja”, radnika koji su ostali bez posla jer su njihova preduzeća otišla u stečaj nakon loše sprovedene privatizacije u Makedoniji.
Većina njih je sada zarobljena najtežom bedom jer nemaju izgleda da pronađu novi posao. Mnogi se ne mogu ni penzionisati jer ne ispunjavaju uslove za državnu penziju, budući da su njihovi šefovi novac predviđen za penzijsko osiguranje zadržali za sebe umesto da ga uplaćuju u državni fond.
Prema podacima makedonskog državnog zavoda za statistiku, stopa nezaposlenosti u 2010. godini iznosila je 31 odsto. Ipak, izgledi su naročito loši za radnike starije od pedeset godina, jer oni čine gotovo jednu petinu nezaposlenih, a za njih je pronalaženje novog posla najteže.
Na Balkanu danas živi čitava jedna generacija nezaposlenih koja trpi ekonomske posledice ratnog pustošenja i kolapsa bivše Jugoslavije. Oni su i najveće žrtve tranzicije balkanskih zemalja iz socijalističke ekonomije u kapitalizam. U izveštaju hrvatskog ombudsmana stariji radnici se opisuju kao „ugrožena vrsta”, jer čak 40 odsto dugotrajno nezaposlenih Hrvata ima više od 50 godina.
Već brojnoj populaciji nezaposlenih koji imaju preko 50 godina pridružuju se i oni koji su posao izgubili usled globalne recesije, ne samo na Balkanu već i širom Evrope. Francuska i Engleska se suočavaju sa teškim izazovima jer državni budžeti više ne mogu zadovoljiti potrebe sve starije populacije, pa su neki od zaposlenih prinuđeni da nastave da rade i nakon sticanja uslova za penzionisanje.
Dželal Bajrami, donedavni ministar za rad i socijalnu politiku Makedonije, ne zna koliko je tačno ljudi ostalo bez posla zbog propadanja privatizovanih kompanija. „Taj broj je predmet mnogih spekulacija. Neki tvrde da je u pitanju više od 20.000 ljudi, a neki i celih 30.000.”
UNIT i UNIJA, dva udruženja otpuštenih radnika, imaju više od 8.000 članova i već nekoliko godina lobiraju kod vlade da se nešto preduzme. Vojislav Dimitrievski (62), član udruženja UNIT, nekada je radio u fabrici obuće ČIK u Kumanovu, koja je zatvorena 1996. godine. To je bilo prvo privatizovano preduzeće u zemlji koje je otišlo u stečaj.
„Imali smo dogovor sa vladom, obećali su da će se novi vlasnik pobrinuti za nas, ali on je uzeo nove, mlađe ljude, a nas starije radnike je izbacio ulicu”, kaže Dimitrievski, koji je od tada bez posla. „Tada sam dobio dijabetes. Nemam novca za lekove, a do starosne penzije imam još dve godine. Ako poživim toliko dugo.”
Hrvatska ima teškoća i sa isplatom penzija hiljadama ljudi koji su početkom devedesetih godina, za vreme rata i nakon otpočinjanja procesa privatizacije, podsticani da se prevremeno penzionišu.
„Novi vlasnici su im ponudili da biraju između biroa za zapošljavanje i prevremene penzije i većina je izabrala manje zlo. To je bilo loše za državu, jer nije moguće isplatiti toliko penzija iz plata sadašnjih uposlenika”, kaže Maja Vehovec, viši istraživač na Ekonomskom institutu u Zagrebu.
Francuska takođe ima teškoća sa isplatom mnoštva francuskih penzionera koji su podsticani da se prevremeno penzionišu.
„Tokom poslednje dve godine otpušteno je oko 70.000 ljudi, a 37 odsto njih su ljudi preko 50 godina”, kaže Morad Rabi, iz najvećeg francuskog sindikata CGT.
Stariji radnici u Francuskoj imaju teškoća i u pronalaženju novog posla, budući da prema podacima francuskog zavoda za statistiku, 51 odsto dugotrajno nezaposlenih čine ljudi stariji od 50 godina.
Sofi Žerardi, stara 56 godina, poznata novinarka i urednica koja je radila za neke od najpoznatijih medija, kao što su AFP, „Liberasion”, „Kurir” i „Mond”, u septembru 2010. godine dobila je otkaz u listu „Tribjun” u okviru jednog od masovnih otpuštanja. Već je navikla da menja poslove u svetu medija koji su pogođeni recesijom i konkurencijom onlajn novinarstva, ali u prošlosti je uvek bila sigurna da će ubrzo pronaći novi posao, što ovog puta nije slučaj.
„Kada je počela kriza, shvatila sam da ću je osetiti i na sopstvenoj koži”, kaže ona, i dodaje da je recesija odnela čitavu jednu generaciju starijih iskusnih novinara.
„Verujem da će i Evropa uskoro poći stopama Britanije… jednostavno rečeno, ekonomija danas zahteva od ljudi da rade duže nego u prošlosti”, kaže Alan Bizli, direktor za odnose sa zaposlenima u organizaciji Forum poslodavaca za starosnu politiku.
Ali takvo rešenje neće biti od velike pomoći Ljiljani Georgievskoj i Vladimiru Dimitrievskom u Makedoniji. Oboje kažu da su spremni da prihvate bilo kakav plaćen posao, samo da ne bi bili na teretu svojoj deci. Makedonci se pitaju koliko još „žrtava stečaja” treba da izvrši samoubistvo pre nego što vlada preduzme nešto i pomogne im da pronađu posao ili odu u penziju.
Ružica Matić
Ovaj članak je napisan kao deo Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacija Robert Boš i Erste, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom.
objavljeno: 21.11.2011.
Pogledaj vesti o: Pariz
