Izvor: Blic, 10.Apr.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi, Francuzi, Arapi
Po povratku iz Pariza, pitaju me: ima li tamo uopšte Francuza? Ne, odgovaram, puno je Srba.
Lažem, pomalo, jer Pariz nije Beč i srpski sam čuo samo jednom, i to od turista. A namerno se pogrešnim odgovorom pravim lud. Ako je sudeći po popularnosti koju ima ušminkana liderka krajnje desnice, Mari Le Pen, mogli biste naći priličan broj Francuza za vajkanje o nestanku Francuza u Francuskoj. A još više je onih koji žale za starim udžbenicima koji su u osnovnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << školi počinjali rečenicom: naši preci Gali...
To je promenjeno. Iako tu rečenicu, iskreno i pošteno, ne bi mogla izgovoriti ni moja rođaka, koja je u Parizu rođena, završila fakultet i ima nameru da tamo provede život jer njoj, ni po majci ni ocu, preci nisu bili – Gali. Još više me zbunjuje priča o mojim sunarodnicima koji u Austriji glasaju za ekstremnu desnicu. Jeste da su i tu stvari upeglane pa im se može činiti da oštrica ne pogađa njih, kao belce i hrišćane, ali mogli bi se malo setiti istorije. I posumnjati kako su neki od onih za koje glasaju ideološki potomci slavnih predaka koji su hteli da sve naše pretke pobijaju ili, sa većim smislom za praktično, pošalju u sibirske lepote kao robovsku radnu snagu.
Adolf Hitler, poreklom Austrijanac, ako ćemo već o poreklu, napisao je kako je u Beč otišao kao zbunjeni građanin sveta a vratio se kao osvešćeni nemački nacionalist. Trebalo bi to znati i pamtiti i danas kada se i za koga glasa.
Ne mislim da su stvari jednostavne i da je za netrpeljivost kriva samo jedna strana a na drugoj su sve sami bezgrešni anđeli. Nije mali broj ni „stranaca” koji žele da pod maskom tolerancije zapravo provuku pravo na sopstvenu netoleranciju, nasilje i to, nesumnjivo, jeste jedan od elemenata koji izaziva reakcije.
Što nimalo ne umanjuje moju zbunjenost jer je, u oba slučaja, i došljačkom i starosedelačkom, ista logika prihvaćena, i dela. Logika netrpeljivosti, potcenjivanja koje je neizostavna osnova i deo mržnje, koja će, opet, opravdati svako zlo.
Postoji u francuskom jeziku reč métèque, metek, uzeta iz starogrčkog da bi, uvredljivo, označila stranca. Sa promenom koja je promenila i osnovnoškolske udžbenike ova reč je proskribovana, izbačena iz, makar zvanične, upotrebe i govora pristojnijeg sveta. Avec ma gueule de metek, sa mojom stranom njuškom, pevao je veliki francuski šansonjer jevrejsko-grčkog porekla Žorž Mustaki. Ali ako počnete priču kako danas u Francuskoj nema Francuza, priču koja je, uzgred budi rečeno, još davno bila draga i pominjanom Adolfu Hitleru, prisetite se kako ste i vi i svi vaši za neke koji ovu priču prihvataju u najboljem slučaju – metek.
