Izvor: Politika, 29.Apr.2012, 15:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šlomović – entuzijasta sa Balkana
Hoću da budem kao vi, napisao je tada trinaestogodišnji Erih Ambroazu Volaru
Reditelj Miodrag Ćertić i scenaristkinja Mia Ćertić pripremili su radnu verziju scenarija za dokumentarni film o kolekcionaru Erihu Šlomoviću. Narednih dana ćemo u nastavcima preneti ovaj rukopis
Puno toga ne znamo o Erihu Šlomoviću, uključujući gde i kada se rodio. Neki kažu 1901. u Vinkovcima. Drugi 1915. u Đakovu. Jedno je gotovo sigurno: negde 1934. ili 1935. u 20. ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << možda 34. godini, stiže u Pariz, na poziv (ili bez poziva) Ambroaza Volara, legendarnog skupljača i trgovca slikama, gde se u sledeće četiri (ili pet) godina i sam proslavlja kao jedan od najvećih (i najkontroverznijih) kolekcionara svog vremena.
Erih je bio zaljubljen u umetnost još od mladih dana, idealizovao je čuvenog kolekcionara, saznavši za Volara preko jedne njegove knjige sa ilustracijama. Započeo je i korespondenciju sa velikim Ambroazom, uglavnom jednosmernu, a jedno njegovo pismo je jednostavno glasilo: „Hoću da budem kao vi.” To je pismo pronađeno puno godina kasnije i nosilo je poštanski štambilj iz 1928. godine. Gest ponetog trinaestogodišnjaka, ili...?
Mladi entuzijasta sa Balkana nije mogao da veruje svojoj sreći kada se vrlo brzo po dolasku u Pariz zaposlio kod Ambroaza Volara. Iznajmio je stan, raspakovao je skromni kofer i na vrlo prominentno mesto stavio svoju svesku spomenar koju je bio nazvao Kolektanea. U njoj je imao nameru da prikuplja misli, crteže, pesme, pa čak i samo autograme, velikih ljudi svoga vremena. On je započeo s tom rabotom još u Beogradu 1933. i kada se danas ta sveska pogleda, ona je pravi „ko je ko” toga vremena ( tu su ponešto napisali, nacrtali ili se potpisali sa posvetom Erihu, Jovan Dučić, Rade Drainac, Uroš Predić, Pjer Križanić, Momčilo Nastasijević, Petar Lubarda, Jovan Bijelić, Ljuba Davidović, Đorđe Andrejević Kun...) Ljudima se izgleda dopala ta ideja, a sigurno im je bio vrlo simpatičan i taj mladi čovek, blistavog pogleda, pun energije i entuzijazma, koji im je uporno podnosio svoj spomenar. U trenutku kada je stigao u Pariz, on verovatno nije ni sanjao ko će se sve odazvati i obogatiti Kolektaneu u sledećih pet godina.
Ili je, u stvari, znao. Za čoveka koga je gonila nezasita ljubav prema umetnosti, on je bio vrlo pedantan i konzervativan u vezi sa tim kako je živeo. Nikad se nije ženio, nije poznato da je imao ikakvu drugu strast ili porok osim svoje ljubavi prema slikama, neumoran je bio kada je trebalo družiti se sa umetnicima, sedeti do duboko u noć i upijati rasprave o umetnosti i smislu svega, uopšteno govoreći, koje su vodile elite tadašnjeg Pariza.
Možda je baš ta veština slušanja bila ono čime je zadobio toliko prijatelja za tako kratko vreme, a možda je to učinio i njegov osećaj za lepo i njuh za „pravu stvar”, za koje su svi primetili da ih velikom brzinom razvija. Krug njegovih prijatelja se širio iz dana u dan, o čemu svedoči i Kolektanea: crteži sa posvetom Šagala, Matisa, Klea, Pikasa... Matisu čak sedi i za portret!
I dok je Erih sticao nove prijatelje i popunjavao Kolektaneu, gazda Volar je svakim danom sve više zavisio od svog mladog asistenta. Imao je poverenja u njegov sud, ukus i smisao za biznis. Volar je jednom imao i sina, ali u njemu nikada nije video takvog štićenika i potencijalnog naslednika kakav je bio Erih, nekog ko ga je toliko podsećao na samog sebe od pre 40 godina. Volar je svesrdno hrabrio i podržavao svog mladog asistenta da se i sam oproba kao kolekcionar i trgovac.
Kada je Ambroaz Volar poginuo u saobraćajnoj nesreći 1939., u 73. godini, baklja je bila predata mladom Erihu. O tome svedoči i izjava advokata Fabijana, koji se tada brinuo o Volarovoj zaostavštini većoj od 8.000 dela. „Sve što je kod gospodina Šlomovića njemu pripada i nije deo zaostavštine gospodina Volara”.
Setimo se sada da je to bila 1939., i da se velika žurka koja se zvala Pariz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka ubrzano privodila kraju. Život je postajao nesiguran i opasan za Jevreje u Parizu i Francuskoj. Eriha bi danas svi lako opravdali da je prodao svoju kolekciju ili pobegao sa njom u Švajcarsku ili Ameriku, kao što su mnogi uradili. Ali čini nam se da bi on radije bio mrtav nego što bi otuđio svoju zbirku; želeo je da je podeli sa celim svetom a ne da je prodaje komad po komad privatnim kolekcionarima.
Erih Šlomović je tada spakovao veći deo svoje kolekcije, ukrcao je na voz i krenuo za Beograd. „Tamo ću da otvorim veliku galeriju”, rešio je on. „Prostor u kome ću na pravi način da izložim svoju zbirku”. Čak je pozvao i svog prijatelja Le Korbizijea da dođe u Beograd i napravi nekoliko idejnih rešenja za galeriju, i najveći arhitekta 20. veka se odazvao.
Pre nego što je galerija mogla da bude realizovana, 429 radova, od kojih se tada sastojala Zbirka Šlomović, bilo je izloženo u Zagrebu. Izložba je otvorena 24. novembra 1940. i trajala je više od dva meseca. Doživela je neverovatan uspeh. Erih je bio srećan. Osećao se kao da leti vrlo visoko, skoro isto tako, kako se osećao kada je prvi put nogom kročio u Pariz pre nepunih pet godina. I gotovo je izvesno da se nije brinuo o jednom malom delu svoje zbirke koju je bio ostavio u Parizu u sefu banke Sosijete ženeral. Potpisao je zakup do 1943. godine; do tada će se sva ova histerija i komocija oko Hitlera i ostalih gluposti sigurno završiti.
(Sutra: U rukama narodne vlasti)
objavljeno: 29.04.2012
