Izvor: Magyar Szó, 04.Feb.2015, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skrnavljenje ”Belog anđela”
Nakon krvave tragedije u redakciji pariškog „Šarli Ebdo-a” smo dosta čuli o verskim osećanjima. Nesporno, radi se o jednom od najosetljivijih, najintimnijih identiteta sa kojim se nije lepo šaliti. Isto kao što nije lepo šaliti se sa zdravim razumom ljudi. Nameće se, međutim, pitanje; šta je sa predstavnicima verskih institucija, da li se sa šalama zbijenim na njihov račun povređuju verska osećanja vernika, i šta je činiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << u slučaju ukoliko baš predstavnik neke crkvene zajednice povredi versko osećanje, a istovremeno i zdrav razum i dobri ukus.
Vladika Filaret je prošle nedelje odlikovao Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke, u manastiru Mileševa ordenom „Belog anđela prvog reda“. Prema objašnjenju vladike „četničkom vojvodi, pobedniku Haškog tribunala” daje se visoko odlikovanje Eparhije mileševske „orden Belog andjela prvog stepena” u znak „zahvalnosti za odbranu srpstva”. Ovom zvaničnom obrazloženju je još dodao i sledeće: „Dragi prijatelju, brate Vojo, vama je Bog dao da operete ljagu sa srpskog naroda, koliko ste mogli, razume se, teško je bilo, ali mi smo pratili i čestitamo vam na vašoj hrabroj borbi, srpskoj borbi, junačkoj borbi”. „Srpski heroj” je prilikom preuzimanja ordena iscrtao mapu prema kojoj „Severna Albanija sve do grada Drača mora jednog dana opet bit srpska.”
Ne mislim da Šešelja treba posebno predstavljati, ali u interesu negovanja kulture sećanja mora se reći da je radikalski vođa za većinu ljudi ostao u pamćenju po svojim ekstremističkim izjavama, ratnohuškačkim nastupima, kao jedan od ideologa srpskog šovinizma. Njegov lik obavija sumja da je činio ratne zločine, a za njegovo ime se vezuju brojni „biseri” govora mržnje. Jedan od najpoznatijih je, verovatno, i onaj po kome se „oči dece neprijatelja moraju vaditi rđavim kašikama”. Haški optuženik, koji je u novembru prošle godine pušten da na privremenoj slobodi dočeka izricanje presude, ni nakon povratka kući nije izdao sam sebe pošto njegove javne nastupe i dalje karakteriše govor mržnje.
Jednoj takvoj osobi dati crkveno priznanje je u najmanju ruku skandalozno. Ako, međutim, uzmemo u obzir ličnost vladike Filareta, ovaj čin uopšte ne iznenađuje.
Filaret je oduvek bio blizak Šešelju i „vrednostima” koje on propagira. Tokom devedesetih godina je sa mitraljezom oko vrata pozivao u rat, podržavao je Miloševića, a kasnije je imao i pedofilski skandal. Tužno je što Srpska pravoslavna crkva nikad nije stavila pod znak pitanja visok rang Filareta unutar crkvene hierarhije i što nikad nije pokrenut postupak protiv njega. Sadašnje odlikovanje je, baš zbog toga, prvenstveno sram Srpske pravoslavne crkve, koja ni sada nije našla za shodno da se ogradi od njega. Na novinarsko pitanje da li odlikovanje Šešelja predstavlja stav cele Srpske pravoslavne crkve, u patrijaršiji su odgovorili da novinari pokušavaju da od čina lokalnog značaja naprave senzaciju.
Ponašanje ove crkve i čin vladike Filareta izvrdaju ruglu ne samo žrtve šešeljevske politike nego vređa i vernike, one koji se trude da svaki dan svoga života žive poštujući hrišćanske vrednosti, prave ljude koji svoja verska osećanja iskazuju pre svega u ljubavi, dobrim delima, solidarnošću sa svojim članovima porodice, bližnjima, prijateljima i saradnicima.
Značenje verskih osećanja se uveliko promenilo. Kao što je sredinom dvadesetog veka bilo iluzorno verovati da bi humani ateizam mogao biti odgovor na najdublja pitanja čoveka, tako je iluzija danas verovati da je desekularizacija povratila duhovnu dubinu verskih osećanja. Ovu dimenziju verskih osećanja u današnjici najčešće praktikuju ateisti-humanisti, a oni koji se često diče svojim verskim osećanjima u prvi plan stavljaju plemski mentalitet i spoljašnje oznake.
Istraživač teologije, Don Kupit, je tokom devedesetih godina prošlog veka napisao da su ljudi u prošlosti mislili da se tradicija nacionalne kulture može održati samo ako se predaje bez ikakvih promena, ali se vremenom to promenilo, te je rezultat taj da su tradicije dobile ironičan naglasak; ljudi u njih veruju, ali ne zapravo. Više se ne govori da se držimo svojih tradicija, jer se u dubini duše intelektualno slažemo sa njima, nego da ih se držimo iz etničke lojalnosti ili političke obaveze. Samo se na ovaj način „ispolitizovanja” vere moglo desiti to što je četnički vojvoda, Vojislav Šešelj, dobio crkveno priznanje.
Postavlja se pitanje; da li je karikiranje, ako vam se više sviđa, izvrdavanje ruglu, ovogodišnjeg dobitnika „ordena Belog anđela”, osobe koja je taj orden darovala i crkve, u čije je ime orden uručen, bogohulni čin koji pogađa verska osećanja.
Ako bih znao crtati sada bih nacrtao vladiku Filareta kako sa rđavom kašikom vadi oči Belog anđela.
Mislite li da bi to bila blasfemija?!
Naravno.
Samo blasfemija nije izmišljen crtež, već crkveno priznanje dodeljeno Šešelju!
