Izvor: Politika, 18.Avg.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sena, Temza i tajkuni
Francuzi i Englezi nikad nisu pronašli zajednički jezik. Čak i kad tvrde da znaju jezik suseda preko Lamanša, bolje da Englez ne pokušava da govori francuski u Parizu. Sagovornica Parižanka će se potruditi da mu odgovori na engleskom. A to je siguran recept za beskonačne nesporazume.
U svetu pođednako obožavani tornjevi Big Ben i Ajfelova kula otkucavaju svoje vreme u sasvim drugom ritmu, a uzdižu se u visine na suprotnom logičkom i filozofskom principu.
Neki tvrde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je jaz između Gala i Anglosaksonaca produbljen različitim poimanjem dve od tri reči iz slogana Francuske revolucije. I stremljenje ka „slobodi” i „jednakosti” Anglosaksonci i Francuzi shvataju ozbiljno. Sukobi nastaju kad ova dva revolucionarna zova treba da se izbalansiraju.
Francusko srce zakuca jače tek kada se uz slobodu priveže solidarnost, oni državu vide kao zaštitnicu i garant pođednakih ekonomskih šansi. Amerikanci, kako u jednoj od najnovijih kolumni tvrdi Rodžer Koen, spoljnopolitički urednik „Njujork tajmsa”, smatraju je za grabljivicu koja otimanjem plena ugrožava slobodu građana i pre svega megaprofita biznismena.
Koen, koga se srpska javnost seća po izveštavanju o ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije, u međuvremenu je svoj talenat ustremio na predsednika Francuske, socijalistu Fransoa Olanda i njegov odnos prema megaprofiterima.
Oland , naime, u skladu sa svojim predizbornim obećanjima, kao levičar po životnom ubeđenju, uvodi drakonski porez od 75 odsto na godišnja primanja koja prelaze granicu od milion evra. U pitanju je manje od jedan odsto Francuza koji će biti oštećeni ovom merom. Ali Oland smatra da je nepristojno živeti na tako visokoj nozi, dok ostali svet više ne nalazi načina ni da se školuje, prehrani, leči…
Za mnoge druge ličnosti sa obe strane Lamanša i Atlantika, koji svoju ideološku orijentaciju povezuju s desnicom, Oland propagira „konfiskaciju”, obuzdava inicijativu, remeti preduzetnički duh, ukida slobodu…
Za Koena, Olandova odluka nije iznenađenje, već je to samo odraz „francuskog svraba” da „dekretom uspostavi jednakost”. On predviđa da ni ova kao druge fiskalne mere koje „vređaju zdrav razum” neće doneti rezultate i da će se „ciljani građani” odseliti iz Francuske.
Nije neophodno da idu daleko. Dejvid Kameron, britanski premijer, obećao je da će francuskim tajkunima prostrti crveni tepih što su mnogi već iskoristili, pa je tako London, po procenama iz Pariza, postao peti najveći francuski grad. Oni, koji ne žele da slamaju svoj jezik na Ostrvu, dobrodošli su na jedno od francuskih govornih područja: Švajcarskoj, Belgiji, Monaku, Luksemburgu.
I pre nego što su megamilioneri došli pod lupu francuske javnosti, mnoge su se zvezde odande iselile: plavooki Alen Delon je državljanin Švajcarske, Džoni Holidej duguje francuskim poreznicima 9 miliona evra…
Čini se ipak da je Francuska rešila da zauvek raskrsti sa stilom Nikole Sarkozija, koga je , svrgnula s vlasti, baš zato što je bio „predsednik bogatih Francuza” i što je napadno zveckao „roleksima”, zlatom i dijamantima.
To je, prema analizama, osnovni razlog što su Francuzi izabrali „normalnog predsednika”. Borbi da se bogataši nateraju da pokažu svoj patriotizam, umere u bahatom prikazivanju svog blaga i obuzdaju megalomansko poimanje tajkunske slobode, veliki doprinos dao je nezavisni satirični časopis „Okovani patak”.
Jedinstvene pariske novine koje na svojih četiri lista ne nalaze mesta za golišavu džet set kulturu, niti objavljuju reklame, obezbedile su sebi tiraž od pola miliona primeraka, ekskluzivnim tekstovima o korupciji i zloupotrebi vlasti u državnom vrhu. Ovoga leta objavljuju dodatak Dosije o svetu bogatih, uz mnoštvo duhovitih karikatura.
Novinari „Kanar Enšenea” tvrde da egzodus francuskih tajkuna neće biti masovan. Jer, kako navode, francuski poreski zakoni i dalje su rupičastiji od švajcarskog sira, pa će biti vrlo lako izbeći plaćanje prekomernih poreza na nepristojno velika primanja.
„Patak” takođe otkriva hipokriziju „patriotskih tajkuna” koji su posle Vorena Bafeta u Americi i u Francuskoj uputili javnu peticiju i tražili da budu znatnije oporezovani. Pokazalo se, kako dokumentuje nedeljnik, da su neki od četrdesetak potpisnika iskoristili period do stupanja Olandovih zakona na snagu da sebi obezbede astronomske bonuse koji neće biti „oštećeni” prelivanjem u istanjeni državni budžet.
London i Pariz u jednom su slični. Za tajkune iz zemalja Brika (Brazil, Rusija, Indija i Kina), pojedinih siromašnih afričkih i istočnoevropskih država nema ništa slađe nego da se baš na Seni ili na Temzi razmeću svojim lako stečenim milionima.
Za taj poriv koji odlikuje i srpske i balkanske tajkune, postoje mnoga objašnjenja. London je, analizaraju znalci, pravosudni raj, za milijardere.
Ako u Britaniji potegnu sudski spor, zbog toga što se neko usudio da im dirne u tajkunsku čast i poštenje, druga strana odlazi gotovo sigurno u bankrot. Ako odluči da dokazuje svoju nevinost na sudu, sigurno pada u bankrot, pre nego što joj se presudi. Slično je i u Parizu.
Svetlosti Francuske i Britanije još nisu spržile tajkunske muve iz tranzicionog evropskog sveta. Na Temzi i na Seni nalaze se i danas najskuplji restorani, najizvikaniji barovi, najstariji butici…
Odmeravaju se nacionalne elitističke snage. U poređenju s ruskom, srpska elita novopečenih bogataša, stacioniranih u Londonu, još uvek je zanemariva. Što ne znači da neki od potomaka naših patriotskih snaga nisu zauzeli najluksuznija ognjišta u kvartovima rezervisanim za privilegovane.
Francuski „Okovani patak” nema vremena da se bavi budžetskim deficitima u drugim zemljama. Pariz se odlučio da svoje neumerene bogataše ograniči poreskim dekretima, kako to ocenjuje Koen.
London je, bez obzira na razlike sa Parizom u poimanju jednakosti i slobode, nekim od svojih bankara oduzeo titulu viteza. Uz opšte odobravanje javnosti, ocenjeno je da nije viteški da poreski obveznici spašavaju banku, dok se direktoru dodeljuju bonusi od nekoliko miliona funti.
Naši tajkuni za početak bi mogli da pokažu svoj patriotizam tako što će izmiriti račune za vodu i struju, osvetliti obale Save Dunava, i pretvoriti ih u javna šetališta umesto da ih uzurpiraju u svoje zabrane. Još na mnogo toga bi morala da ih natera država, ako već sami ne znaju kako da iskažu svoju ogromnu ljubav prema zemlji.
Kako se da videti ni u gradovima sa mnogo više raskošne svetlosti, megamilioneri nisu baš vični kada sa reči treba da pređu na rodoljubna dela. Zato je tu država da ih na to natera.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 19.08.2012.
