Izvor: Politika, 29.Maj.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S Bunjuelom, jednom davno u Veneciji
Imali smo sreću Milena, Smoki i ja, uz prevodioca Popovića, da se nađemo na slavljeničkoj večeri
To mi je bio najsrećniji dan u životu kada sam se probudio rano izjutra i osetio da me žene više ne interesuju. Ovu lepu misao saopštio je španski režiser Luis Bunjuel (1900–1983) u intervjuu koji je dao za pariski ,,Mond”. Imao sam sreću da budem u Veneciji, na festivalu, s filmom ,,Jutro” koji je bio u konkurenciji s Bunjuelovom ,,Lepoticom dana”. Na konferenciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za medije novinari su se manje interesovali za film a više za prijatelje Bunjuela – Frederika Garsija Lorku i Dalija. Kao studenti u Madridu to je bila čuvena trojka. Jedan drugome čitali su svoje zapise o filmu, slikarstvu i literaturi. Na pitanje novinara o Lorki Bunjuel je ispričao kako mu je Lorka, njemu i Daliju, počeo da čita jednu dramu. Luis je Lorku prekinuo u čitanju dobacivši – tvoja drama je ,,obično sranje”. I Dali je isto mislio – ,,Mierda”, reče. Kako je film ,,Lepotica dana” na festivalu u Veneciji dobio prvu nagradu, imali smo sreću Milena, Smoki i ja, uz prevodioca Popovića, da se nađemo na slavljeničkoj večeri. Nisam se usudio da Bunjuela pitam šta misli o našem filmu ,,Jutro”, pa sam se najviše interesovao za njegov prvi film ,,Andaluzijski pas”, snimljen 1929. godine, koji je među najboljim filmovima na svetu. Bunjuel mi mrzovoljno objasni kako jedan film nastaje. Sanjao sam, reče, oštar oblak kako seče Mesec i brijač koji seče ljudsko oko. Taj san ispričam Daliju, a on mi reče da je prošle noći sanjao ljudsku ruku punu mrava. Pita me da od ova dva sna napravimo film. Oćuta, pali cigaretu, a njegov producent Silberman nastavlja priču. Niko nije hteo da finansira ovakvu ideju. Bunjuel je dobio nešto novca od majke, ali je sve to potrošio bančeći po barovima Pariza. Počeli su ipak snimanje s prijateljima koji su pristali da igraju bez honorara. Danas je taj film udžbenik u istoriji filma. Prikazan iste 1929. godine dobio je najveće pohvale kritike, ali ne i od publike. ,,Mond” je pisao da je na jednoj projekciji, kada brijač seče oko, jedna žena u publici pobacila.
Pišući o Bunjuelu malo sam se ustručavao da pišem nešto više o večeri na festivalu u Veneciji 1967. godine, posle dodele nagrada. Bunjuelova ,,Lepotica dana” je dobila prvu nagradu, ali za najboljeg glumca proglašen je Smoki za ulogu u filmu ,,Jutro”. Kritičari celog sveta su proglasili ,,Jutro” za najbolji film festivala, a za najbolju glumicu Milenu Dravić. Za nas je to bilo više nego mnogo, i dok sedimo na večeri sa Bunjuelom, uz njega je producent Silberman, a uz nas prevodilac za sve jezike Nikola Popović, predstavnik ,,Jugofilma”. Ja sam znao skoro sve filmove koje je Bunjuel snimio u Evropi, i većinu koju je snimio u Meksiku. Hteo sam da ga pitam za mnoge filmove, za ,,Zlatno doba”, Viridijana”, ,,Simon Pustinjak”, ,,Diskretni šarm buržoazije, baška ,,Fantom slobode”. Ali za naš sto, srdačno dočekan, došao je pisac i filmski kritičar Rastislav Jurenjev. On se poznavao sa Bunjuelom, čestitao mu je nagradu i na lepom španskom mu reče (prevodilac Popović radi), da je film ,,Lepotica dana” dobar, ali da je od njegovog filma bolji film ,,Jutro”. Bunjuel ustade, poljubi Rastislava, i reče: Si, senjor. Milena, Smoki i ja pravili smo se kao da to nismo čuli. Producent Silberman nazdravi i da bih nekako prekinuo svoju zbunjenost zbog pohvale upitah Silbermana, dok Bunjuel i Rastislav piju još jednu čašu vina, o Bunjuelovom filmu ,,Diskretni šarm buržoazije”. Bunjuel je voleo da se igra izjavama. Govorio je za američke novine. Na pitanje novinara: „Da li ćete dobiti Oskara za ’Diskretni šarm buržoazije’”, odgovorio je: „Naravno da ću dobiti Oskara, već sam tražio od žirija Oskara i za to sam im platio 25.000 dolara, koliko su mi tražili. Amerikanci imaju mnogo mana, ali su ljudi od reči kad ih platite...”
I bez ove šale o potplaćivanju ,,Diskretni šarm buržazije” je dobio Oskara. Moram da dodam da je u većini filmova Bunjuel imao saradnika pisca i scenaristu Žan-Klod Karijera. Uz njegovu pomoć Bunjuel je napisao svoju autobiografiju ,,Moj poslednji uzdah”.
A moj prvi i najveći uzdah je u vezi s filmom Bunjuela ,,Taj mračni predmet želja”. To je film koji govori o nemogućnosti posedovanja ženskog tela.
Da dodam kako se Bunjuel svakog dana nalazio uz piće i cigarete sa starim prijateljima. Ostao je zabeležen njegov odgovor: „Dok čekam ropac, na izmaku života, često razmišljam kako da se poslednji put našalim. Pozvaću svoje prijatelje ubeđene ateiste, kao što sam i sam. Pozvaću sveštenika i na veliko zgražavanje prijatelja ja ću se ispovediti, moliti za oproštaj svih svojih grehova i primiti poslednju pričest. Okrenuću se na bok i umreti. Postoji i nešto za čim žalim – to što neću znati šta se događa posle mene. Napustiću ovaj svet kao da ostavljam neki feljton usred čitanja. Ovu radoznalost u vezi s tim šta će biti posle moje smrti ranije nisam imao, ili je bila manje izražena, jer se moj svet nije tako brzo menjao. Moram nešto da priznam – uprkos tome što mrzim širenje informacija, voleo bih da ustanem iz mrtvih svakih deset godina, otrčim do prvog kioska i kupim novine. Ništa više ne bih tražio. S novinama pod miškom, onako bled, vratio bih se na groblje da čitam šta ima novo u svetu. A onda bih ponovo zaspao, zadovoljan što sam miran i zaštićen u grobu...
Puriša Đorđević
objavljeno: 29.05.2013.
