Izvor: Večernje novosti, 01.Dec.2014, 02:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Restorani od srca za gladne

PARIZ - OD STALNOG DOPISNIKA NA pariskom trgu po imenu bretonskog ostrva Sen, vetar šamara ogoljene drvorede, noć posipa svoje neonsko trnje, ulična svetiljka grohotom čkilji, muka razmiče stid. To se život igra s ljudima. Pet puta nedeljno, kad zahladni i zamrkne, ovde se okuplja izgladneo svet. Nazire se izdaleka strpljiva gomila. Ima ih dvesta, dvesta pedeset. Pristižu, lagano, beskućnici, ali i studenti i penzioneri, hendikepirani, rasejane poete i neshvaćeni pisci, žene i muškarci, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << mlađi i stariji, i oni srednje dobi. Novi fenomen su zaposleni koji ne mogu da skrpe kraj s krajem. Dolaze iz susedne ulice i sa ratnih područja, sa dokumenatima i bez njih, bogatih i siromašnih životnih priča. Svi praznih stomaka. Pola osam uveče. Počinju pripreme za raspodelu porcija jednog od četiri pariska kamiona „Restorana srca“. Vođa smene Samjuel deli zadatke. Pomaže mu večeras dvadesetak volontera. Prazne kamion. Danas su na meniju ovsene pahuljice, supa od povrća, pileći bataci i pekarski krompir. Topla kafa greje dlanove i srca. U plastičnim kesama, voće ili jogurt, dva parčeta hleba i salveta. Nekada budu punjeni paradajz, kotleti, bela riba. Za praznike padne i pokoje gastronomsko iznenađenje. Ovoga puta, nema kolača. Nisu imali sreće - poslastičar dobrotvor ih je od jutros sve prodao. - Još nismo otvorili! - uzvikuje Samjuel, i daje poslednje instrukcije, skraćujući iščekivanje. Sve mora da bude perfektno, od načina kako se dodaju kašike, do minimalne temperature jela koja iznosi 63 stepena. Na raspolaganju je 260 porcija. U kombiju, uvek, za svaki slučaj, prekobrojne i probirljive čeka nekoliko konzervi sardina. Nađe se i poneko ćebe, vreća za spavanje, kaput. Zlu ne trebalo. Večeras će dvoje ovde pronaći i smeštaj u prihvatilištu. O tome će kasnije odlučiti lutrija. Gosti za sirotinjskom trpezom večeraju, stojeći, ili sedeći na trotoaru. Žive kao velika porodica. Samjuel ih sve poznaje. Počeo je da volontira još pre osam godina. Razgovaraju o svemu i svačemu, o tome kako naći prenoćište, gde se najlakše obući, kada i kako se istuširati, ali i o fudbalu, politici i vremenskoj prognozi. - Zdravo, ekipo! - grmi crni grmalj. - Gde je Tunišanka Nađa? - pita jedan. Francuze odmalena uče osećaju „unutrašnje krivice“. Srednjoškolke Lara i Fostin imaju 17 godina, studentkinja Mari 18. Prvi put su ovde. Dolaziće svakog petka. Pored njih Dominik, stariji, uglađeni gospodin, s kravatom i šeširom, u osamdesetim. Pomaže godinama, još od samog početka. - Prijatno - poručuje uljudnim glasom i pruža zamotuljak. Piletina klasičnog slatkastog ukusa za gotova jela. Ovde se niko ne žali na meni. Samo, ponekad, ako zafali. Svađa ima retko, mnogo manje nego što bi moglo da se zamisli, tek nekoliko puta godišnje. Nemaština nije načela dostojanstvo. U preko dve hiljade centara širom zemlje, u restoranima na otvorenom i zatvorenom, i kroz distributivni lanac besplatnih samoposluga, preko 67.000 dobrovoljaca prošle godine je nahranilo milion ljudi. Od sakupljenih priloga, podeljeno je 130 miliona obroka, petnaest puta više nego kada je akciju pre 30 godina započinjao komičar i dobrotvor Koliš, koji nije mogao ni da sanja da će svet tom brzinom krenuti nizbrdo. Ovogodišnja kampanja upravo je počela ovih dana. Oko pola devet, pada zavesa na trpezu. Samjuel vadi ceduljice iz džepa. Srećnici se zovu Masidi i Petro. Večeras neće spavati pod oštrim nebom i belim zvezdama. Odmah kreću ka postelji, dok stari volonter Dominik, oslanjajući se na štap, laganim koracima razgrće lišće na trotoaru, prolazeći pored raštrkanih prijatelja po okolnim klupama, koji na odlasku gutaju poslednje zalogaje za večeras.

Nastavak na Večernje novosti...