Izvor: B92, 21.Mar.2010, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekvijem, između Pariza i Šangaja
Autor: Hanoh Levin
Reditelj: Milica Kralj
Scenografija: Milica Bajić Đurov
Kostimograf: Maja Nedeljković Davidovac
Kompozitor: Aleksandar Kostić
Koreograf: Vera Obradović
Glumci: Petar Kralj, Jadranka Selec, Milena Pavlović Čučilović, Srđan Dedić, Aleksandar Alač, Sandra Bugarski, Nataša Marković, Milan Čučilović, Lako Nikolić, Miki Damjanović, Ivana Nikolić, Aleksandra >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Ćosić i 10 studenata Akademije lepih umetnosti.
,,Rekvijem – Negde između Pariza i Šangaja" je univerzalna i suštinski tragična vizija čoveka koji stoji poražen pred životom, čoveka koji je smisaono izneveren i postoji samo kao patnja, a uprkos tome, želi da živi.
Eminentni izraelski pisac Hanoh Levin je za ovaj komad inspiraciju pronašao u tri kratke priče velikog ruskog dramskog pisca, noveliste i pripovedača – Antona Pavloviča Čehova, od čijeg je rođenja prošlo sto pedeset godina. Pored toga što je ova izvanredna adaptacija dostojni omaž i podsećanje na značajnog ruskog pisca, ona je i dokaz da pozorište, kao jedan oblik umetnosti i stvarnosti i dalje predstavlja druženje sa mudrošću koja oplemenjuje. ,,Rekvijem" je delo o kome se razmišlja i koje podseća na ono što je čovek davno zaboravio.
Kod Hanoha Levina, baš kao i Čehova, otrežnjenje dolazi prekasno, a pakao osvešćenja i patnja razaraju ljudsku dušu kada je nemoguće bilo šta promeniti. Pisana iz vlastitog ugla, ova adaptacija je obojena tragičnom spoznajom izraelskog pisca da boluje od neizlečive bolesti i poslednje je završeno delo ovog slavnog ,,izraelskog Šekspira’’.
,,Rekvijem" opominje i budi iz uljuljkanosti i poziva na svestan i pozitivan doživljaj stvarnosti. U centar stavlja čoveka (ili ženu, sasvim svejedno) koji su postali deo sumornog života i više ga ni ne primećuju. Vidimo starca koji pedeset godina živi pored reke, a nije nijednom sišao do obale da uživa u njenoj lepoti i snazi. Poput Sidarte, koji je u reci našao odgovore za svoje dileme i patnje, tako je i tužni starac u njoj spoznao utehu i lepotu. Jer reka, kao simbol samog života, nastavlja da teče i postoji uprkos svemu, puštajući druge da osete samo deo njene neprikosnovene energije.
Puno elemenata u drami aludira na trajanje ili prolaznost života. Reka, mesec, kočije koje prolaze i putuju negde između Pariza i Šangaja, sasvim nebitno gde, predstavljaju neometeni tok života, koji traje mimo ljudskih usuda i patnje. Nasuprot njima, prostitutke, pijanci, ili pak smrt starice, deteta, i napokon, starog čoveka, samo su kratki bljesci prolaznosti ljudskog trajanja, najčešće uzaludnog i protraćenog, čehovljevski tragičnog.
Iako su likovi u drami marginalni, oni predstavljaju svaku individuu koja se suočava sa emotivnim gubitkom. Pa ipak, svako duhovno beznađe smenjuje se bajkovitim uljuljkivanjem, pronalaženjem utehe, intuitivnim prihvatanjem života kakav on i jeste.
Izvanredna režija Milice Kralj nas vešto vodi kroz razne psihološke atmosfere, a kreativno osmišljeni ambijenti i situacije uz minimalnu scenografiju doprinose bajkovitom učinku drame. I sama muzika komada potpomaže stvaranju varljivih prikaza davno zaboravljenih snova, detinjstva, ili čak, smrti. Igra svetala nas uvodi u različite svetove i kreira utiske o iluzornom prisustvu izgubljene sreće, o mestu između jave i sna.
Svakako treba napomenuti briljantnu glumu Petra Kralja u ulozi starca, ali i sve ostale, koji su vešto glumili i same delove scena, kao i kočije, životinje, pa čak i drvo. Odnos čoveka i životinja u komadu kao da još više naglašava čovekovu usamljenost na ovom svetu, koji, usled nedostatka sagovornika, nalazi utehu u razgovoru sa njima. Pa čak i ogromni mesec, u centralnom delu pozornice, koji je permanentno prisutan na sceni bez obzira na sve ostalo, kao da još više pojačava zastrašujući osećaj samoće.
Međutim, ovo delo nije samo prikaz prolaznosti postojanja. Naprotiv. Ono nas budi iz obamrlosti i podseća na svet mašte, detinjstva i snova, gde su se ljudi nekad smejali. Iako u obrisima, ,,Rekvijem" u svoj svojoj tragičnosti veliča radost kao zakasnelu, ali ipak dostižnu emociju, na koju nam kroz ovo delo i dalje ukazuju dva velika pisca, Levin i Čehov.
