Izvor: Večernje novosti, 23.Nov.2013, 21:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rasprave uz čašu božolea

PARIZ - OD STALNOG DOPISNIKA SVAKOG trećeg petka u novembru, Francuzi na posao odlaze mamurni. Pampuri s crnjaka prvenca otčepljuju se, tačno po komandi, noć ranije. Trg Danfer Rošero. Među hausmanovim fasadama, vlažni vetar, pod žutim uličnim svetlima, čisti ulice. Kotrlja opuške, mokre listove, potrošene autobuske karte i pročitane novine. Uranila zima, tiha atlantska promaja neprimetno mrsi šalove, razgrće kapute i uvlači >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << se u kosti. Trnu dlanovi. Zagrejaće ih, koji čas kasnije, hladne čaše božolea. Izlozi izlepljeni vinskim plakatima, na trotoaru burad, čokoti i seno, seoski dekor za gradsku kafanu. Sve je spremno za veliku predstavu. Napolju, udaraju ritmovi trompeta, isisavaju se podeljeni dimovi cigareta, zavode se senke u izlogu. Unutra, naduvavaju se mehovi akordeona, puši se od pare vinskog zadaha, ječi od jedrog preglasavanja. Francuzi kažu da je dobro vino ono koje vas tera da govorite. A kakvo je ovogodišnje? Za jedno sasvim obično, nije tako loše. Ima jako naglašen voćni ukus koji ovoga puta podseća na višnju. Uz čašu božolea, vode se velike rasprave. Ima više filozofije u jednoj flaši vina, nego u svim knjigama - smatrao je Luj Paster. I, one sasvim infantilne. Gucnuti vino, znači probuditi dete u sebi, kaže najtraženiji francuski filozof današnjice Mišel Onfre. Da se preseče, jedu se govedina a la burginjon i pačiji bataci, grickaju suhomesnate čarolije iz Overnje i paleta dimljenih sireva. Vino je, ipak, intelektualni deo večere, skretao je pažnju još Aleksandar Dima. Otčepljuju još jednu bocu. Flaše počinju da postoje tek kad se prazne među prijateljima, vole da kažu Francuzi. A iskušenja da bismo im podlegli, nadovezivao se Mopasan. Zamagljeni pogledi lutaju naokolo. Na početku svake velike večeri, postoje dva važna pogleda: jedan ka dekolteu lepe dame i drugi ka etiketi na flaši vina, jedna je od omiljenih sentenci francuskih vinopija. Zašto još jednu flašu? Jer je sva privlačnost u tome što dve boce nikada u potpunosti ne liče jedna na drugu. Nema veze što je božole daleko od onih najboljih vina. Atmosfera se potpuno raskravila. Veseo neki svet. Kod nas bi ljudi trebalo da se rađaju srećniji nego drugde, jer verujem da sreća dolazi tamo gde se nalazi dobro vino, citiraju se mlake Da Vinčijeve misli iz njegove francuske epohe. Stiže se do zaključka večeri. Vino je dete sunca i zemlje. Svi su sad filozofi. Već se preteruje. Ali, da bi se znalo da je ona poslednja čaša višak, treba je najpre popiti. Sad su svi i pesnici. Ne znam da li moja vina duguju reputaciju mojim knjigama, ili moje knjige vinima, pitao se Monteskje. Otkud tako ležeran, čak politički nekorektan odnos Francuza prema ovom nektaru, u današnje vreme kulturoloških trezvenjaka? Dovoljno je baciti pogled na zvanični francuski informativni sajt za borbu protiv alkoholizma, pa da se pročita da je ispod dve čaše alkoholnog pića dnevno u proseku za žene, i čak tri čaše za muškarca, rizik po zdravlje - mali! Nedavno istraživanje pokazalo je da prosečan Francuz popije godišnje 86 litara vina. U proseku, dve čaše dnevno. A prosek se ovde računa već od petnaeste godine života! Šta je to, uostalom, naspram 257 litara početkom šezdesetih? Prosečno vino u Francuskoj nije skupo. Poslanici su se nedavno suprotstavili novim nametima. Poslužite im dobro vino, napisaće dobre zakone, savetovao je još Montenj. Francuzi su čak uvereni da ih vino štiti od raka i čuva im srce. Penicilin nas leči, ali nas vino čini srećnim, teše se Flemingovim rečima.

Nastavak na Večernje novosti...