Izvor: Danas, 21.Feb.2015, 10:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raščaravanje vlasti
Seća li se iko Maksa Vebera još? Tog proklamovanog idejnog uzora i superheroja (n)ove vlasti, kao i velikana i osnivača sociologije? Dakle, uglednog, genijalnog, sumanuto marljivog, ali i problematičnog nemačkog profesora i političara koji je u 33. godini života doživeo totalni nervni slom od kojeg se zatim (sa spornim uspehom) po mentalnim bolnicama oporavljao narednih sedam godina? Uz to i dobrovoljca i rezervnog oficira u Prvom svetskom ratu, nemačkog delegata na posleratnoj Mirovnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << konferenciji u Parizu, kao i osobe frojdovski kontroverznih odnosa sa majkom i ocem?
Puritanca koji, uzgred, verovatno nikada nije imao seksualne odnose sa svojom suprugom, usput i daljom rođakom i feministkinjom? Govori se da je ozdravio tek kada je postao intiman sa svojom studentkinjom, ali to je druga tema. Čemu sad ovo podsećanje na tog briljantno nezgodnog i nezgodno briljantnog nemačkog naučnika, ali i nacionalistu i liberala? Zato što je centralna tema Veberove društvene nauke bila – racionalizacija. A "racionalizacija" je i eufemizam koji se šapuće u slučaju tiho najavljenog, a opet gromoglasnog otpuštanja radnika u Srbiji. Njih 6,5 odsto ili svakog petnaestog državnog proletera. Sudeći po već otposlanim svilenim gajtanima u formi e-maila (sa praznim tablicama za upis imena prekobrojnih u atačmentu), prvi na udaru ovog cunamija šatro-racionalizacije bili bi sektori nauke i visokog obrazovanja. Drugim rečima, prvi u redu za otkaze i šut-karte poslodavca "Srbija, d.o.o." su naučnici i/ili univerzitetski radnici ovog javašlučkog preduzeća. U pitanju je nenadjebiva uvreda za (zdrav) razum koliko i za dobar ukus. Naime, za oko 6000 zaposlenih u naučnim institutima u Srbiji, odokativno razrezanih 6,5 odsto zrelih za otkaz se prostom formulom pretvara u oko 400 naučnih i istraživačkih duša. Budžetska ušteda na (već uvredljivo niskim) platama ovih 400 ljudi verovatno je ravna statističkoj grešci. Koliko god budžet Srbije bio čaplinovski komičan u svojoj odrpanosti. Međutim, dugoročni troškovi situacije u kojoj 400 srbijanskih naučnika i istraživača biva otpušteno i poslato na biro (čitaj: na ulicu i/ili inostranstvo) su i doslovno i preneseno nemerljivi. U pitanju su ljudi koji čine najvredniji kadar ili resurs svakog društva koje drži do sebe, sa glavama koje su najtraženija roba na svetskom tržištu. Ali i (u) kojima sigurno nešto ozbiljno fali, čim uporno ostaju u Srbiji i bave se naukom i istraživanjima u siromašnom društvu kojem se fućka za to. I sad, umesto da kolektivno podržimo tu njihovu vrednu falinku, mi ih faktički poklanjamo nevidljivoj ruci belosvetskih instituta i univerziteta. Koja će ih milovati mnogo više od maćehe Srbije. I ne radi se tu samo o neveštoj, pomalo nacionalističkoj i svakako tupavoj sintagmi o "odlivu mozgova" – neka mozgovi liju i protiču gde im je volja. Već o skaradnoj strategiji i vrednostima države koja je odlučila da trenira strogoću upravo na najvrednijim i najtalentovanijim plodovima svojih prepona. Države koja odbija da podrži onaj malobroj svojih sinova i kćeri koji posve perverzno žele da se bave, ej, naukom, istraživanjem, znanjem – u inače potpuno suludim i neprikladnim uslovima za to. O državi nalik na loše roditelje koji štede na svojoj dobroj i poslušnoj deci odlikašima, iako su toj deci dali sve razloge ovog sveta da budu i rđava i neposlušna. Jer i do sada im nisu davali naročiti džeparac (u poređenju sa vršnjacima iz komšiluka), niti ih slali na ekskurzije. A ovom odlukom ih se i odriču preko novina i šalju ih na ulicu. Dok za to vreme brižno čuvaju i paze mnoga razmažena, neodgovorna, obesna i lenja derišta po nacionalnim i lokalnim (samo)upravama i javnim preduzećima. Beskrupuloznu ekipu svirača penisu čiji je jedini kvalitet menjanje partijskih knjižica poput higijenskih uložaka. I kačenje fotografija sa Tajlanda na Fejsbuk, naravno. Ako ćemo jeftino populistički, samo od troškova dnevne i nedeljne štampe za samozvanog prestolonaslednika moguće je finansirati rad jednog naučnika, a od troškova njegove posluge – naučni institut. A ukoliko bi preduzeće "Srpska pravoslavna crkva" plaćalo porez, država bi mogla da napravi bar tri-četiri univerziteta. Šta je tu tačno – "racionalno"? I šta bi Maks Veber rekao na to? Za Vebera, svojevrsna superiornost kulture i civilizacije Zapada svodi se upravo na – racionalizaciju. On je, pomalo politički nekorektno za današnje standarde, tvrdio da jedino Zapad odlikuju načini ponašanja i mišljenja koje je moguće označiti kao racionalne. Kao i da u tom grmu leži zec naglog društvenog razvoja, napretka i uspeha (zapadnih) društava. Nauka, umetnost, ekonomija, državna uprava itd. su u kutku sveta na kom Sunce zalazi vremenom postali istinski, jako i do samog kraja, "racionalizovani". U pitanju je racionalizacija ili "intelektualizacija" kao specifično "raščaravanje sveta". Šta to, osim lepe metafore, tačno znači? Prema Veberu, umesto dotadašnjeg posmatranja sveta kao mitološkog i religijskog, čarobnog i čudesnog, odnosno začaranog ili nedokučivog, ljudi na Zapadu su vremenom počeli da taj isti svet analiziraju, mere, razotkrivaju i raskrinkavaju. To je bila pokretačka snaga sveukupne racionalizacije društvenog života. I tada odjednom imamo racionalni eksperiment, racionalno korišćenje gotskog svoda, racionalno korišćenje perspektive u slikarstvu, racionalno organizovanje političkog života (parlamentarnu demokratiju), racionalnu privrednu delatnost (berzu i kapitalizam), racionalne državne činovnike (birokratiju) itd. Iako su i na drugim mestima po planeti postojale visoke škole svih vrsta, piše Veber, samo na Zapadu se pojavljuje racionalno i sistematsko stručno bavljenje naukom u formi univerziteta. Sve je to postalo omogućeno spomenutim "raščaravanjem sveta". Naprosto, stvarnosti oko sebe smo počeli da pristupamo kao manje magičnoj, čarobnoj i bogom danoj – te smo je zauzdali i zajahali. Rezultat je bio nezapamćeni uspeh i napredak u poređenju sa ostatkom sveta. Motor racionalizacije, nosioci tog plamena ili svetlosti razuma bili su i ostali – naučnici. Zbog svega ovoga, definicija ili sadržaj racionalizacije za Vebera je nešto sasvim drugo od ovdašnjeg eufemizma za otkaz u državnoj službi. Koliko god ta dobro upakovana obmana zvuči pametno, efikasno i nekako seksi, dotična odurna praksa u najavi nema nikakve veze sa (ovom) racionalizacijom. Ona je samo izraz stava i ponašanja državne vlasti (ali i javnosti i građana, ne zaboravimo njih) prema nauci i prema univerzitetu. Jer, društvena nauka je po definiciji subverzivna, a prirodna nauka – prokleto teška. Kome one takve trebaju? Na vlasti je već decenijama ekipa mamlaza i baraba sa "životnom školom" dorćolskog asfalta ili fudbalske tribine: ekipa koja u školi nije učila, već kinjila one koji su učili. A u kratkoročnoj verziji politike kakva se igra na ovim prostorima, za ljudima u belim mantilima što mućkaju epruvete niko neće plakati, niti će se to odraziti na rejting i javno mnjenje. Tada se, po standardnom psihološkom mehanizmu, i univerziteti sistematski percipiraju kao bastioni korupcije, nerada i nepotizma, a profesori kao zločinačko udruženje u kolektivnoj zaveri protiv davanja šestica našoj zlatnoj deci. Uostalom, svoj stav o nauci i znanju uveliko su pokazali svi oni državni službenici koji su do svog naučnog zvanja došli prepisivanjem tuđih ideja i poglavlja doktorata. Ovo je samo drugi čin te farse: Imperija loših đaka uzvraća udarac. U neukom i neobrazovanom društvu ne iznenađuje što su štreberi lake mete i prvi na udaru. A društvo koje je siromašno ne vidi dalje od svog pupka ispod kojeg krče creva. I lako ga je ubediti u to da se Higsov bozon ne maže na hleb. A ipak se maže. Mnogo više od zastarelih šina i limova iz smederevske železare koji nažalost više nikome na svetu ne trebaju. Na primer, naučnici i istraživači sa Univerziteta u Novom Sadu, predvođeni profesorkom Vesnom Crnojević Bengin, dobili su pola miliona evra samo za izradu biznis plana za projekat koji, u drugoj fazi, može doneti 30 miliona evra direktnih i famoznih stranih investicija. Ovaj naučni projekat, posvećen stvaranju naprednih tehnologija u vezi sa poljoprivredom i bezbednošću hrane, već je privukao jedanaest naučnika i njihovih porodica u Novi Sad. Sličnih primera je mnogo, a bilo bi ih i više da je podrška nauci nešto više od zgodne fraze u predizborje. Međutim, u svemu tome se ponajmanje radi o novcu i ekonomskoj politici. Poenta nauke nije u tome da donese koji dolar ili evro, čak i kada to nedvosmisleno čini. Jer naučni progres i naučna otkrića su nezgodne zvrčke koje se ne mogu predvideti, samo podržati. Neposredne rezultate koje zahtevaju uskogrude, kratkovide i priučene računovođe i budžetlije neozbiljnih država – ozbiljna nauka pruža tek nakon par decenija. Ali ih zato tada daje bahato i izdašno. Kada je o nauci reč, istinski razumna i racionalna država mora da podrži tu manjinu ćaknutih i nastranih individua po naučnim institutima i univerzitetima. Da ohrabri profesionalne raskrinkavače prirode i društva. Suština naučnog rada je u Veberovom raščaravanju sveta. Ovakvom racionalizacijom nauke, raščarava se jedino vlast.
.jpg)
