Izvor: Politika, 07.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radoholik i avanturista
Ove godine navršava se 105 godina od rođenja pisca Žorža Simenona (1903–1989), „oca” inspektora Megrea
Ja sam samo zanatlija" Zavidim slikarima jer se oni bore sa materijom. Da mogu da urezujem svoje romane u drvo, bio bih srećniji" Ovako je govorio poznati pisac krimi-romana Žorž Simenon, Francuz belgijskog porekla, od čijeg se rođenja ove godine navršava 105 godina. Pisca koji je ostao zapamćen kao tvorac >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pariskog inspektora Megrea, a mnogi su imali običaj i njega da zovu „gospodin Megre”.
Simenon je rođen u Liježu 1903, na baksuzni datum, petak 13, teje sujeverna majka predložilada se dečakov rođendan slavi dan ranije, i taj danstoji zapisan u nekim njegovim biografijama. U mladosti počinje da zarađuje kao trgovac i prodavac knjiga aubrzo se okušao i u novinarskim vodama. Odlazi u Pariz, piše kratke priče i popularne knjigeza decu, sentimentalne romane, reportaže, feljtone za novine. S obzirom na to da je pisao pod različitim pseudonimima ne zna se tačan broj romana čiji je autor.
Prema sopstvenom priznanju, Simenon nijednu knjigu nije mogao da piše duže od 15 dana. „Ne bih to mogao da izdržim, preobrazim se u život glavnog junaka i živim taj život od jutra od mraka”, govorio je „čovek-fabrika” koji je tekst direktno kucao u mašinu, svaki dan uredno dopisujući po jednu glavu knjige.
Dok je pisao, telefon je bio isključen, zavese navučene, prijatelji – ne postoje. Ako bi ga neko tražio, žena Deniza bi odgovarala: „Izvinite, on je danas u svom romanu”. Kojom brzinom je ispisivao nove redove slikovito govori i jedna anegdota. Kada ga je zvao Hičkok, dok je on „bio u romanu”, Hičkok je mirno uzvratio: „U redu, sačekaću na telefonu dok ne završi”"
Da bi pronašao pogodno ime junaka, Žorž Simenon iz telefonskog imenika prepisuje bar 300 imena i prezimena, zatim ih glasno ponavlja dok mu se jedno ne nametne. Posle imena beleži starost junaka, adresu i broj telefona, hoće o njemu da zna sve, čak i ono što mu neće koristiti kasnije. Da li je živ junakov otac, koliko ima dece, da li boluje od jetre, ima li zdravo srce... Simenon hoće da ima plan njegove kuće, da upozna stil nameštaja i da tačno zna u koju ulicu gledaju prozori. Onda razvija plan varoši gde će junak živeti. Kako stoji u njegovoj autobiografiji, on neće da zna da li napolju pada kiša ili je lepo vreme. Za Simenona je jedino važno kakvo je vreme u njegovom romanu! Dovoljna je pri ruci boca vina, nekoliko zašiljenih olovaka i jedna, iz njegove kolekcije od 250, lula pa pisanje može da počne.
Tim pre, posle pregršt ispisanih stranica, teško je poverovati da su ovog hitrog i veštog radoholika, kakav je bio, stalno izjedale sumnje u njegov dar i dugogodišnje posvećenje. Evo njegove dileme:
„Pitam se imam li zaista talenta. Pisanje je jedina profesija u kojoj se nikad ne zna da li ono što se uradi ima neku vrednost. Treba možda čitava jedna generacija da se to utvrdi. Ima dana kada sam sasvim obeshrabren. Bio sam mnogo sigurniji u svoju vrednost u svojim tridesetim nego danas. Kad napišem novi roman, oduševljavam se dva dana a zatim se osećaj menja i moj rukopis mi se čini vrlo lošim.”
I, umesto da ostavi publici procenu književnog umeća, pisac u pomoć zove kritičare: „Dobro je da povremeno od kritike dobijemo malu lekciju da ne bismo postali isuviše gordi. Toliko sam pisao o drugima a shvatio sam da u stvari ne poznajem sebe. Šta uopšte podstiče ljude da najbolje godine života provedu u samoći sobe da bi pisali o čoveku? I, kakvo zadovoljstvo ima pisac u pisanju, odnosno čitalac u čitanju"”
Publika za to vreme guta dogodovštine Megrea, a autor priznaje da, iako je napisao više knjiga koje nisu detektivske, više voli one sa Megreom. Dobro, čemu Megre da zahvali na tolikoj popularnosti?
Prema piščevom uverenju, Megre pridobija čitaoce jer je „čovek iz naroda”, ima osobine jednostavnog Parižanina i nije tip inspektora sveznalice. On je prototip novog detektiva, osetljiv je i ne liči na heroje. „Megre nema čarobni štapić, i ne plaši se da prizna svoje neznanje. Zato mu ljudi veruju”, smatra pisac.
Pored pisanja, boem i pustolovSimenon voleo je lagodan i opušten život. Jednom nedeljno sastajao se sa grupom mladih pisaca i slikara koji su činili družinu „Burence”. Kupio je mali brod kojim je plovio i istraživao francusku obalu, otkrivajući čari pecanja. Kada je istražio Francusku, ostao mu je još i ostatak sveta. Posle Drugog svetskog rata, putuje po Africi, Egiptu, Indiji, SAD, Evropi...
Inspektor Megre dobija svoj trg u belgijskom Liježu, Simenona su veličali Žid i Kokto, a njegove knjige poredili sa bardovima Konanom Dojlom i AgatomKristi. U Liježu je osnivana Fondacija Simenon koja čuva piščeve knjige, kritike i prevode romana, korespondenciju s Andreom Židom i prepiskus Federikom Felinijem....
M. Sretenović
[objavljeno: 08/05/2008.]
