Izvor: Večernje novosti, 23.Feb.2013, 23:55   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predrag Matvejević: Pamti Vukovar ali pamti i Krajina

Strah od jugonostalgije je neosnovan jer "u Srbiji niko nije lud da sastavlja državu sa takvim fašistoidnim željama i metodama, ali ni bilo ko drugi na ovim prostorima", kaže za "Novosti" pisac "Mediteranskog brevijara", Predraga Matvejevića, profesora sa pariske Sorbone i rimske La Sapience, a za koga se može reći da je evropski intelektualac. Kada je počeo rat u bivšoj zemlji, zgrozio se nad slikama Gojka Šuška kako pozdravlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << uzdignute ruke "Za dom spremni!", a kad je neko na njegovom poštanskom sandučetu u centru Zagreba napisao "crveni konj", pa "jugoslovenska svinja" i ispalio tri hica iz pištolja, spakovao je kofere i otišao. Vratio se posle osamnaest godina. Za "Novosti" profesor Matvejević govori o srpsko-hrvatski odnosima koji su sada opet vrlo nisko: - Kultura čini male trzaje, kao da hoće da se podigne sa tog niskog stepena - kaže profesor Matvejević. - Prijatno sam iznenađen time kako je Beograd prošle godine obeležio stvaralaštvo Miroslava Krleže. U Ateljeu 212 dva meseca ne mogu da se dobiju karte za "Gospodu Glembajeve". To nije moglo da se zamisli pre desetak godina. Tu je i dolazak niza srpskih intelektualaca u Hrvatsku, pa postavljanje Nušićeve "Gospođe ministarke" i čini mi se da se u kulturi otvara neki prostor. SRPSKI I HRVATSKI KADA se god na ovim prostorima zaoštre odnosi Srba i Hrvata, uvek sve počne od spora sa jezikom. - Za mene je ostala najbliža ideja Miroslava Krleže da su hrvatski i srpski jedan jezik koji Hrvati zovu hrvatski, a Srbi srpski jezik. Kada je reč o Zagrebu, a druge sredine nisam pozorno pratio, ultranacionalistički pristup oko jezika je, ipak, razoružan, nije više takav kakav je bio. * Kada god dođe do približavanja, uvek se nađu oni koji to vide kao novi pokušaj stvaranja jugoslovenske zajednice? - Moguće su razmene i dodiri koji ne dovode u pitanje ničije identitete i posebnosti, nego naprotiv podstiču plodonosan protok ideja. Smejem se budalama koje na svaku pozitivnu stvar koja se navede kada je reč o bivšoj Jugoslaviji kažu da je to jugonostalgija i želja da se ponovno nametne neka srpska vlast na ovim prostorima. U Srbiji niko nije lud da sastavlja državu sa takvim fašistoidnim željama i metodama, ali ni bilo ko drugi na ovim prostorima. Ionako, kada svi budemo u Evropi, sve će da bude kao u bivšoj Jugoslaviji, bez granica ćemo prelaziti iz jedne države u drugu. Ali to jeste jako daleko. * Ona Jugoslavija kakvuje pamtimo, zauvek je nestala? - Kada je reč o Jugoslaviji kao državnoj zajednici, jednom prilikom sam poslao Koči Popoviću neke moje tekstove koji su završili rečima "Jugoslavija je zaslužila bolju sudbinu od ovoga što je snalazi". Koča mi je odgovorio: "Stari Hegel je rekao: sve što propadne imalo je valjani razlog da propadne". * Da li je sad utopija da Hrvati i Srbi žive kao dobre komšije? - U ovom času to izgleda kao utopija. Ali kada pogledate u dvadesete godine prošlog veka i tekstove koji su odavde pisani s oduševljenjem prema Srbiji i Srbima ili prisutnost Srba u hrvatskoj kulturi, onda naravno da nije utopija. Ali danas u svemu ima mnogo otrova i dok se ti otrovi ne isključe, sigurno nije moguć lagan život. TREĆA JUGOSLAVIJA - NISAM toliko naivan da bih mogao da pretpostavim kako se, posle svega što se dogodilo, može stvoriti neka nova, treća Jugoslavija. To je iluzija. U najboljem slučaju možemo i moramo se suočiti i sresti u Evropi. Onoga časa kada su četnici pevali po Vukovaru "daj nam salate, biće mesa, klaćemo Hrvate" ili kada sam video Srebrenicu ili kako naši Srbi iz Hrvatske beže s dve najlon kese u koje je stala sva njihova imovina, a 20.000 kuća gori po Krajini... Shvatio sam da se nakon svega više ne može praviti država u kojoj bi svi bili zajedno, kao pre. Ali može da se učini nešto drugo - razmenjivati kulturna dobra na jeziku koji delimo jedni s drugima. Alternativa tome je grubi i glupi provincijalizam, od kojeg se ne da stvoriti ništa vredno. * Kako vidite spor oko ćirilice u Vukovaru? - Taj nepotrebni i stupidni spor oko ćirilice, koja je bila i hrvatsko pismo, a pokazuje koliko je u ovom času mnogo toga teško ostvariti. Bilo bi važno i da hrvatski učenici znaju čitati ćirilično pismo. Meni nije razumljivo ni da se u Vukovaru razredi odvajaju na srpske i hrvatske. Razdvajati razrede tako brutalno, u relativno malom gradu, izgleda mi kao ostatak nečeg negativnog iz prošlosti. A prošlost je bila mnogo pozitivnija, od ilirskog pokreta do narodno - oslobodilačke borbe. * Protivnici uvođenja dvojezičnosti u Vukovaru naglašavaju da su ratne rane sveže, a ćirilicu dovode u vezu sa ideologijama sukoba na tlu bivše Jugoslavije? - Treba dvojezičnost uvesti na postupan, inteligentan način. Prvo na nekoliko mesta u Vukovaru, gde bi bili latinični i ćirilični napisi. Zanimljivo je to kada probleme u kulturi rešavaju ljudi bez kulture. Ti koji tamo protestuju protiv ćirilice su tako zagriženi da od njih ne treba ništa očekivati. * Imaju li Srbi u Hrvatskoj dovoljno slobode i mogućnosti da afirmišu nacionalni identitet, kulturu, interese? - Neke slobode imaju. "Novosti" (misli se na dvonedeljnik koji izlazi u Zagrebu) su list koji se nameće u javnosti i u kojem postoji osetna sloboda izražavanja. Nijednom nije zabranjen taj list, ni kada je napadao predsednika Ivu Josipovića. Uzimam za jako dobro Josipoviću što nije učinio nijedan gest koji bi bio totalitaran. Ali kada je reč o Srbima u Hrvatskoj, ostaju pamćenja. Uostalom, pamćenje je bio i jedan od glavnih podsticaja svemu što se događalo u ratnim godinama. Ljudi koji su bili u tim krajevima, Krajini, na Kordunu gde je "grob do groba, a majka traži sina svoga", gde su ljudi izgubili svoje najbliže, a deca videla kako im odvode roditelje... Ostalo je pamćenje. Brojke iz Jasenovca su takođe ostavile pamćenja. Ne bi Mladić i agresivna kompanija uspeli da nije bilo tog kolektivnog pamćenja. Vukovar danas ima svoje pamćenje, ali ne zaboravimo da ga ima i Krajina. * Neke političke opcije u Hrvatskoj vraćaju Tuđmana i reafirmišu tuđmanizam. Što to znači? - Oni koji govore o povratku tuđmanizma ne usuđuju se da kažu što bi to zapravo bilo. Sećam se odnosa Tuđmana i Krleže. Kada je Tuđman došao iz Beograda da vodi Institut za istoriju radničkog pokreta Krleža ga je veoma toplo dočekao. Nalazili su se više puta, sve dok jedne večeri, a bio sam svedok tog razgovora, Tuđman nije počeo da govori "proširiti granice do Drine". Krleža je rekao: "Užas, zar opet da ratujemo sa Srbima i Bosancima!" Digao se, otišao i više ni po koju cenu nije želeo da vidi Tuđmana. Zar je to tuđmanizam koji se danas traži, da ponovo zaratimo u Bosni? Zar je tuđmanizam kada se na Brionima proklamovao procenat od tri do četiri odsto Srba u Hrvatskoj, a bilo ih je nekada osamnaest odsto? Tu je domovina Srba u Hrvatskoj, stradali su zajedno sa nama, ali i od nas samih. Nebuloza i sramno je danas govoriti o tuđmanizmu. POSAO ZA CRKVU * Da li to znači da smo svi mi zarobljenici onoga što se dogodilo? - Problem Vukovara vidim kao što sam video problem Krajine pre dvadeset godina. Tu može mnogo da učini baš kultura, ali i hrišćanska vera na jednoj i drugoj strani, kad bi se crkve pridržavale osnova hrišćanstva. * Da li su se Srbi suočili sa nedavnom prošlošću u dovoljnoj meri? - Ne mislim da jesu. U Srbiji ima dosta individualnih pozitivnih slučajeva, ali pokreta koji bi išli u tom pravcu nema dovoljno. Vidim jedno rastrojstvo u srpskom javnom životu, a često se afirmišu stavovi koji ne služe na čast vrednostima koje Srbija ima i koje je u istoriji imala. * Ali Srbija ima na svojim leđima veliki problem Kosova, uzima joj se deo teritorije, što bi malo ko u Evropi dozvolio. Kako vi vidite kosovski sindrom u današnjoj Evropi? - Ima takvih primera. U Španiji se Katalonija duhovno već razišla, a bilo je takvih primera i u prošlosti. Pitanje je da li se decenijama tući oko Kosova na štetu i Srba koji žive na Kosovu ili napraviti granicu koja može postati popustljiva. Čini mi se da je to možda bolje za srpski narod i osloboditi se mita o Kosovu. Bilo je Kosovo veliko polje žrtve, nema sumnje, kao što nema ni sumnje da srpski narod na Kosovu mora da bude više siguran. Sećam se jedne srpske književnice koja je strašno stradala na Kosovu. Ali ima tamo i ljudi koji žele mir i taj problem treba što pre da se reši. * Ima li Bosna šansu da opstane? - Dodirnuli ste temu koja je za mene bolna. Rođen sam u Mostaru, majčina porodica je bila jugoslovenski orijentisana, tetke su se udale za Srbe i drugačije sam gledao na Bosnu. Mislio sam da će biti primer sastanka, približavanja, ali BiH proživljava tešku krizu. I tu je sećanje na delu. Sećam se kada je u Mostaru Gojko Šušak, sa znanjem Franja Tuđmana, učinio, ne bih rekao genocid, ali jedan užasni etnički sukob i ostavlo je sećanje koje je teško razrešiti. Mostar danas liči na grad koji reka deli na dve strane, po nacionalnosti i veri. Srba je ostalo premalo. Čini mi se da sve to neće da se reši bez inostranih uticaja. Ali zar ne možemo bez stranaca? Nažalost, u ovom času ne vidim ljude koji bi to mogli da učine. * Verujete li da Evropa može da reši sve probleme na ovim prostorima? - Znam mnogo toga što ne valja u Evropi, ali danas je, ipak, najbolje rešenje ulazak u Evropsku uniju. Pisali smo mnogo o evropskom egoizmu, ali i Evropa je evoluirala. Za nas zbog svih ovih nesrećnih balkanskih situacija jedino rešenje koje može da donese nešto bolje jeste ulazak u EU. Ali ni to ne rešava sve. Pogledajte Sloveniju danas. Pre sam pisao kako je Slovenija bila sjajan primer, a sad, sačuvaj bože šta se dešava u Ljubljani! Nije Evropa lek za sve, ali može biti put prema tome leku.

Nastavak na Večernje novosti...