Izvor: Politika, 28.Jun.2010, 00:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji panter u Parizu
Tango, „vrtoglavi splin argentinskih marginalaca”, nastao je u lučkim krčmama Buenos Ajresa. Mahnitost, razvrat, ljubav, igra i smrt – njegovi su sadržaji. On je „vertikalna ekspresija horizontalnih želja”, govorio je Bernard Šo. Na novom albumu Tava Falka „Conjurations: Seance For Deranged Lovers” ovaj zlokobni i poročni ples pomešan je sa mistikom bluza iz delte Misisipija, pariskom truleži i evropskom dekadencijom. Dobijeni koktel začinjen je dodacima koje nude takozvana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << treš estetika i rokerski podžanr poznat kao sajkobili (psychobilly). Ponuđenu muziku neki su videli kao posmrtnu masku stavljenu preko umrlih ljubavi, iščilele strasti i potrošenih dana.
U intervjuu magazinu „Modžo” u decembru 2003. godine Falko je rekao da mu je njegov mentor Čarli Feders svojevremeno dao ovakav savet: „Ako ne uradiš nešto različito od drugih, nisi uradio ništa”. Falkova diskografija pokazuje da se on pridržavao tog saveta. Njegov pristup klasičnim muzičkim idiomima – bluz, rokabili, rani rokenrol je specifičan. Muzika je polazna osnova za ambicioznu artističku avanturu u kojoj se pozorište i kabare susreću sa cirkusnim artizmom i atmosferom okultnih seansi. Ponuđena muzika je batiskaf kojim se pluta kroz mijazmu koja se nadvija nad Gradom svetlosti.
Ako se krene za muzikom sa ovog albuma stiže se u imaginarni pariski kabare u kome, uz alkohol, muziku i duvan, najrazličitija skupina protuva traži mir i iskupljenje za grešni život koji vode. Alfred Žari, Arsen Lupen, Mata Hari, Maldoror i doktor Ravik sede za istim stolom, a Mišel Poakar u ćošku prelazi palcem preko suvih usana. Takav ugođaj nagoveštavaju numere „Ballad Of The Rue De La Lune”, „Chamber Of Desire” i „Sympathy For The Mata Hari”. Centralno mesto albuma je osmominutni bluz solilokvijum „Gentleman In Black”. Dilema je faustovska: prodati dušu Mefistofelu za trenutke varljive sreće na rokenrol sceni ili ne? Ovu numeru Falko je već odsvirao na albumu „Disappearing Angels” iz 1996. godine. Prošlo je vreme. Pitanje je dobilo na težini. Stihovi „A spotlight shines on his black hair/for a few moments of brilliance in a lifetime of despair” možda kriju odgovor o ispravnosti obavljene trgovine. Baš kao i saznanje da kosa odavno nije crna. Naneta farba je čini takvom.
U Falkovom pratećem bendu „Panther Burns” nekad su svirali Aleks Čilton i Džim Dikinson. Oni su nedavno napustili ovu dolinu plača. Verujem da bi im se dopala nova avantura njihovog otkačenog ortaka. Peva kao Marlena Ditrih koja je izgubila sluh. Muzika mu liči na imaginarni rimejk nekog Felinijevog filma koji je potpisao Džon Voters. Njegova gologuza slika sa korica albuma asocira na scenu iz Bertolučijevog filma „Poslednji tango u Parizu”. Ona je ključ za razumevanje ponuđene muzike. Tav Falko je još uvek lud i nepredvidljiv i posle svih ovih godina.
Žikica Simić
objavljeno: 28/06/2010
