Izvor: Politika, 28.Jul.2012, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret bez rama: Igumanija Efimija
Dar od boga
Bilo je to davno, pre nekoliko decenija. „Ilustrovana Politika” objavila je reportažu o manastiru Crna Reka. Jasna Topolski, danas igumanija Efimija, išla je tada u osnovnu školu. Iako dete, bila je fascinirana manastirom i činjenicom da postoje neki ljudi koji su se opredelili da daleko, u pustinji i tišini, posvete svoj život bogu. „Tada sam pomislila, evo, čim završim neke neodložne poslove odoh i ja tamo.” Ti poslovi bili su studije slikarstva. I >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zaista, čim ih je okončala, rodni Beograd (1965) i umetnički Pariz zamenila je 1992. godine manastirima, zaustavivši se u onom čije je ime Gradac, prelepoj zadužbini Jelene Anžujske, na padinama Golije, u staroj Raškoj. Njen su primer sledile i druge, obrazovane sestre pa je ovo mesto nedugo potomu javnosti postalo poznato kao „manastir za intelektualce”.
Pristupačna, savremena i iskrena, umela je da kaže da je slikanje bilo njena potraga za istinom. „Kroz umetnost sam nekada pokušavala da nađem Onoga koga nisam znala ali sam u Njegovo postojanje bila sigurna.” Shvativši, međutim, da „tamo gde je više novca nego duše” ne stanuju odgovori na ključna životna pitanja, ova akademska slikarka, publici poznata, između ostalog, i po izložbi „Sve što diše neka hvali Gospoda” i postavci pre tri dana otvorenoj u Galeriji ULUS-a, odlučila je da se zamonaši. Umetnost, kojom je nastavila da se bavi prvo kroz ikonopis a potom i druge medije, za nju je, tako, postala „izraz radosti i zahvalnosti Bogu koji joj se javio”.
U njenoj se porodici nije živelo po crkvenim pravilima pa je ona bila izuzetak. Do dan danas ostala je posebna u svemu.
Ikone radi samosvojnim stilom, podsticana na to još od starog duhovnika Julijana. Kako je zapisao Aleksandar Đurić, posebnost Efimijinih slika i ikona jeste u nežnosti koju pobuđuju u posmatraču, u blagosti koja zrači sa naslikanih lica Svetih otaca a milost i blagodat božanski su darovi koji su joj dati.
Njeno umeće pisanja ovenčano je nagradom za scenario, koja joj je dodeljena na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu 1999.
I na kraju, mati Efimija vrlo je aktivna. Kako sama kaže, od pustinje i tišine s početka teksta malo je ostalo. Manastir je skoro uvek pun pa monaštvomora da prati savremene tokove. Mora biti aktuelno. Najveći broj sestara tehnološki je opismenjen jer, smatra Efimija, tehnologija nije zla sama po sebi, već je čovek upotrebljava na dobro ili loše. Zato se i ne libi da često govori svetu o bogu, bilo kroz ikone, slike, intervjue, iako kaže da njena dela i nastupi nemaju karakter propovedi. I pored toga, često citirana, jedna njena rečenica našla je svoje mesto ovde:
„Pravoslavlje, to je život. Dok nisam imala pravoslavlje, ja sam imala sve osim života živog”.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 29.07.2012
