Izvor: Politika, 19.Avg.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika je važna za upoznavanje pisca
Francuzi su bolje poznavali dela Kiša, Šćepanovića i Bulatovića od Andrića i Crnjanskog, jer su njihove knjige prevedene u srećnijem trenutku
Naša poznata pesnikinja, književnica, prevodilac i univerzitetska profesorka Nina Živančević, koja živi i radi u Parizu, konačno je u Beogradu objavila svoj doktorski rad, kao studiju „Crnjanski i njegov čitalac” (izdavač „Mali Nemo”). Pored iscrpnog opisa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << celokupnog dela Miloša Crnjanskog, Nina Živančević bavi se i valorizacijom tih dela u svetlu francuske književne kritike, pa i tokom zlokobnih devedesetih godina 20. veka. „Moja knjiga upravo istražuje te ’anomalije’ književne recepcije, koje su me uvek zbunjivale, u slučaju Crnjanskog, pa i nekih drugih autora. Ona se bavi upravo problemom ozbiljnih poremećaja francusko-srpskih odnosa, to jest prekidom jednog tako dugog i velikog prijateljstva”, kaže Nina Živančević.
Ova knjiga imala je dug put do konačnog izlaska, od vašeg doktorata do izdanja „Malog Nema”?
Da, u stvari kao da je došlo do nekog komunikacijskog kurcšlusa ili možda čak nepoverenja naših izdavača prema mom naučnom radu. Kada se od svega izdvojim i setim nastajanja ove knjige na srpskom, rekla bih da su srpski izdavači imali više interesa da objave ovu monografiju od francuskog „Harmatana”. A put je bio „obrnut”, jer je knjiga prvo izašla u Parizu 2009, ali u nešto izmenjenom obliku. Mislim da je problem recepcije dela Crnjanskog u svetu zanimljiviji nama, njegovim sunarodnicima, a manje Francuzima ili Englezima.
U ovom svom naučnom radu navodite da je roman „Seobe” Miloša Crnjanskog 1986. godine bio proglašen knjigom godine u Francuskoj, a da njegova dela zapravo nisu doprla do francuskih čitalaca ni po brojnosti prevoda ni prema analizama kritičara. Prevlast su imali neki drugi naši pisci. Šta je razlog tome?
Možda nesrećna sudbina autorova, a možda opšta politička situacija u periodu kad su njegova dela prevođena i objavljivana u svetu. Mi često ne razmišljamo o političkoj situaciji kada govorimo o umetniku ili umetničkom delu, ali taj momenat je važan za opstanak neke knjige i autora. Bilo bi smelo reći da je Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost zato što je tome pogodovao politički trenutak, možda bi bilo još smelije reći da je Pamuk dobio tu nagradu, jer su određene sile pripremale politički ulazak Turske u Evropsku uniju, ali je zasigurno da je romanu „Seobe” poklonjena pažnja 1986, jer je politički trenutak bio relativno miran i bezbedan za Srbiju. Međutim, čini mi se da ne bi bio proglašen prevodom godine tokom devedesetih, to je sasvim sigurno. Kasnije je Crnjanski bivao prevođen, mnogo bolje i stručnije nego što je to radio Velimir Popović, koji je bio sudski prevodilac, ali te knjige prevoda nisu dospevale do francuskog čitaoca. I sam izdavač „L’až d’om”, kao da je bio prokažen, jer Vladimira Dimitrijevića niko u Francuskoj nije više voleo. U svakom slučaju, tog političkog trenutka, moje francuske kolege kao da nisu bile svesne, jer su se jako čudili zašto se nisam bavila delom autora poput Kiša, Šćepanovića ili Bulatovića, koje su oni poznavali bolje od Andrića i Crnjanskog, jer su knjige ovih prvih pomenutih bile prevedene ranije, u nekom srećnijem trenutku.
Međutim, analizirate tri faze recepcije dela Crnjanskog u inostranstvu?
Da, naravno, taj recepcijski horizont nije bio jednoobrazan, čak bi mi bilo zanimljivo da ga proučavam upravo danas, u periodu relativne stabilizacije naše političke situacije na svetskom nebu, jer mi se ovaj trenutak čini daleko otvorenijim i smirenijim za prijem prevedene knjige naših autora u svetu. Devedesete su bile naprosto strašne, jer ni u jednoj francuskoj knjižari nije bio obezbeđen plasman neke naše knjige.
Pored recepcije svakog pojedinog dela, analizirate i prevode knjiga Crnjanskog, koje su zapravo neprevodive. Negde i kritikujete pojedine prevode, kao u slučaju „Dnevnika o Čarnojeviću”?
Upravo je to i bio deo mog istraživačkog zadatka, koji su kolege teoretičari i kritičari poput Milivoja Srebra i Borisa Lazića pohvalili. Mislim da je prošlo vreme u kojem smo se osećali srećnima da se bilo kako prevede i predstavi knjiga nekog našeg autora u svetu. Danas, sa tolikim katedrama specijalizovanim za teoriju prevođenja, kvalitet prevoda mora neminovno da se uzme u obzir. Lepo ste primetili da su knjige Crnjanskog, posebno njegova poetska proza – gotovo neprevodive. U knjizi tretiram njegovu prozu kao „duge ili produžene pesme”, znači ovom teškom zadatku modernističke poezije u prozi prišli su mnogi prevodioci više – manje uspešno. Možda sam bila oštra kada sam kritikovala Popovićev prevod „Seoba”, koji je bio tačan ali nepoetičan i izjavila u knjizi da je lepota samog dela isijala kao dragulj kroz tužnu i pohabanu odeću prevoda. Prevod Olge Marković, koja je prevela „Dnevnik o Čarnojeviću”, bio je pun materijalnih grešaka i netačnosti. Prevodi, pak, Vladimira Čejovića i An Renue, prelepi su, naročito je na izuzetno visokom estetskom nivou njihov prevod „Ljubavi u Toskani”.
Značaj dela Crnjanskog višestruk je za našu kulturu avangarde, a vi posebno analizirate novine njegove modernističke poezije koja je menjala žanrove i time uticala i na kasniji postmodernizam?
Istina, ova analiza i nije predstavljala deo zadatka mog recepcijskog istraživanja, ali kao za autora, a pre svega za pesnikinju, za mene je bila nezaobilazan deo puta, da parafraziram Virdžiniju Vulf, „kojim sam se uputila i sa kog mi ne beše povratka”. Možda sam mogla da napišem neku drugu knjigu analize njegovog originalnog dela koje me je pre svega, podučavalo pisanju. Čini mi se da sam se obrela u istovetnoj situaciji u kojoj se Crnjanski nalazio mnogo godina – da govorim stalno na stranim jezicima a da pišem na maternjem, što menja stil, način govora i pisanja.
----------------------------------------------
Priča o „srpskoj Šeherezadi”
Trenutno pišete roman. Možete li da nam otkrijete pojedinosti?
Rukavicu mi je bacila upravo neizmerna prozna produkcija koja govori o stvarima koje mene suštinski interesuju, ali koje ona tretira na krajnje banalan i petparački način. Moje svedočanstvo je krajnje savremeno, istovremeno drevno i romantično, a govori o mom „janjičarskom iskustvu”, o mom susretu sa tim drugim, sa kulturom carskom i superiornom, koja mi je promenila život. I dok ljudi gledaju seriju o Sulejmanu Veličanstvenom i njegovom dvoru, učinilo mi se važno da ispričam priču „srpske Šeherezade”, omamljene njenom surovom blistavošću, sada kada je ona završena i kada mi svaka njena kulturološka tajna i hijeroglif postaju jasni i čitljivi, kao slova naše azbuke. Protagonista ove priče, praunuk iranskog Nasrudina Šaha, u Parizu na početku ovog veka ne veruje u harem i nasilje. Kao obespravljeni izgnanik drevnog carstva, on poseduje svest i sećanje na tradiciju i moćnu kulturu iz koje potiče, a koje podrazumevaju misiju i aristokratski kodeks zaštite slabijeg i potlačenog, u ovom slučaju predstavnika zemalja „trećeg” i „četvrtog sveta”, čiju sudbinu zaglušava zvuk američkih bombardera. Ljubavna priča koja se rađa između njega i žene, obezglavljene ratnim vihorom, pretvara se u metaforu njegove borbe sa „poslednjim bastionom severnog dela njegove carevine”, koji je on spreman da brani do poslednjeg daha filozofskom, strateškom i geopolitičkom akcijom.
Marina Vulićević
objavljeno: 20.08.2012.
