Izvor: Večernje novosti, 26.Okt.2013, 22:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pokar: Srpski problem je višak hrabrosti

IMA velike simbolike u tome što je poznati francuski pisac Alen Pokar, čovek koji je tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji zdušno branio Srbe i saživeo se s njima, rođen baš 6. aprila 1945, objedinivši tako u svom rođenju, na izvestan način, tešku estetiku početka i kraja.Pokar je do sada napisao mnogo knjiga u kojima je stao na stranu Srbije. Vremena su nova, način razmišljanja isti. Njegova poslednja, 35. knjiga, nosi naslov "Pariz je otišao dođavola". U njoj ističe da je duh >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Morisa Ševalijea iz Grada svetlosti izbačen modernim građevinskim prekrajanjem i zatvaranjem tramvajskim krugom u novi metalni kaiš, s ciljem da svi gradovi u svetu liče na prestonicu mondijalizma, Njujork. Duše je sve manje, sve je isto: ljudi, kuće, automobili. Pariz je propao, mnogo toga može da se prevede i na čitav svet.- Ako odvedemo malu buržujku u kafansku instituciju "Bujon Šatrije" na pariskim velikim bulevarima, u kojoj se crni od šarenila, u atmosferi sličnoj onoj u staničnim čekaonicama, neće joj se dopasti. Ako na isto mesto dovedemo veliku buržujku, oduševiće se. Mali buržuj se trudi da dostigne velikog, a veliki se naginje ka narodu, tražeći njegovu naklonost - kaže Pokar.KORISNI AMERIKANCI IMAMO čemu da zahvalimo i Amerikancima. - Dali su nam kriminalistički roman, džez, vestern, izmislili populističku kulturu 20. veka koja se rodila s američkom burleskom. A to nije malo - kaže Pokar.* Ima li danas pravih buržuja?- Ima, pre svega, legitimne aspiracije radnika i službenika da postanu mali buržuji, kao vlasnici svojih stanova. U svakom slučaju, danas ima samo kvaziburžoazije, koja vozi bicikle trotoarima. Na uvrede odgovaraju psovkama, što pokazuje da su loše vaspitani.* Vaše buntovništvo se ogleda čak i u malim stvarima. Zbog čega ste na ulaznim vratima stana zakačili natpis da je pušenje, kod vas, dozvoljeno? - Kafana bez cigareta je jednako tužna kao ulica Sen Deni bez prostitutki. To je kao novine koje se čitaju preko interneta. Potreban je dodir. A naše vreme je virtuelno. Pariz leti ima plažu, ali ne možemo da se kupamo. Danas, fizički većinske grupe pripadaju manjinskoj grupi razmišljanja. Zato kod mene može da se puši, iako nisam pušač. Znam da to nije politički korektno, ali bar u svom stanu još mogu da protestujem kako mi se prohte.* Kako smo stigli do ovakvog privida stvari u kom nam se čini da situaciju još držimo pod kontrolom?- Nomadi se nisu zanimali za luksuz, jer u neprestanom menjanju boravka nisu mogli da ga dosegnu. Zaustavivši se na jednom mestu, čovek je počeo da se zanima za lepo. Stvoreni su izvrsni arhitekturalni spomenici. Posle toga smo ušli u industrijsku fazu. To je već bilo nešto lošije, s Ajfelovom kulom i Baltarevim paviljonima. Ipak, imalo je određeni identitet. Sad smo u umetnosti efemernog, pod estetskim uticajem protestantizma. Bez dekoracije, s hladnim zidovima. Takvo vreme prati čovek u službi proizvoda. Veruje da ga poseduje, jer ga kupuje. Ali, proizvod poseduje njega. Sledeći stadijum će biti akcentualizacija virtuelnog i neviđeno varvarstvo. Više ne znamo ko stanuje pored nas. Svet je već užasan, i postaje sve ružniji. U takvim uslovima neminovno će doći do povratka istorijske ručice. Bojim se za moju kćer i unučad. Ne znam u kom će svetu živeti.* Borimo se za javne slobode, a sve smo više potlačeni?- Dok pišem, uvek postoji pritisak autocenzure. Sistem nije glup, zna šta ljudi misle. Veoma smo kontrolisani. To što daje iluziju da nismo jeste činjenica da se ne nalazimo u vidljivim diktaturama. Ali, postoji policija za razmišljanje. Na delu je veliko nadgledanje modernim sredstvima komunikacije. Vlast me je, na primer, dva puta prisluškivala. Ne žalim se, zbog toga sam, čak, i ponosan. Prvi put se to dogodilo u okviru afere prisluškivanja oko pisca Žana Ederna Alijea u vezi s otkrivanjem vanbračne kćerke Fransoa Miterana. Bilo je mnogo stvari oko kojih je Miteran mogao da bude kritikovan: Piramida kod Luvra ili, na primer, Opera na Bastilji, koji su nastali za vreme njegovog mandata i predstavljaju užasne primerke arhitekture. Ali, šta koga briga da li ima kćerku? Drugi put su me prisluškivali za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Imao sam sreću da držim stranu Srbima.* I, šta su tad mogli da čuju?- Da sam se, kao pisac, odlučno borio protiv dezinformacija kojih su Srbi bili žrtva. Nisam neko ko bi mogao da se bori kalašnjikovom. Previše sam plašljiv za to! Zbog svega sam imao i nevolja, pre svega u književnom krugu. Jer, "dobar" pisac je tada trebalo da bude na strani Bernara Anrija Levija. Naravno, nimalo ne žalim zbog svega. Naprotiv.* Zašto ste odabrali "srpsku stranu"?- U početku ništa nisam razumeo. Ali, rekao sam sebi: kad je Bernar Anri Levi protiv Srba, treba da budem uz njih! Posle sam shvatio šta se dešavalo. General Galoa mi je objasno da je još 1977. lider bavarskih sociohrišćana Franc Jozef Štraus govorio da se treba otarasiti Jugoslavije. Kad se ujedinila, Nemačka je htela da izbriše tragove Versajskog sporazuma. Miteran je usporavao, ali Širak je zato sve nadoknadio, u negativnom smislu.* Da li nas je Miteran toliko voleo kao što se priča?- Bio sam veliki prijatelj pisca, pevača i voditelja Paskala Sevrana, koji je, opet, bio u prvom krugu prijatelja Fransoa Miterana. Jednom, na večeri u Miteranovom stanu, u ulici Bijevr, dva ministra su tražila da se bombarduju Srbi. Sevran je čuo Miterana kako tom prilikom odlučno izgovara kasnije poznatu rečenicu: "Dok sam ja predsednik, nećemo ih bombardovati." Miteran je razumeo šta se događa. Nisam ga voleo kao političara, jer ne pripadamo istoj grupaciji, pošto me klasifikuju kao desničara, ali ga zbog odnosa prema Srbima veoma poštujem.* Šta ste to pronašli kod nas?- Sloveni, uopšte, umeju da idu čak i do ludosti, ali da pri tom budu genijalni. Srbi, u tome, u odnosu na ostale, imaju čak i dimenziju više. Dodaju svemu dozu humora. Drama Srbije leži u tome što ima izuzetno težak položaj. Na putu je između istoka i zapada, islama i hrišćanstva. Srbi su odlučili da se nastane na veoma lepom, ali dosta opasnom mestu! Vi ste, na neki način, arhaičan narod, u pozitivnom smislu. To čini vaš šarm i daje vam snagu. S druge strane, imate, naravno, i nedostataka. Dijalektički, nečiji kvalitet je istovremeno i njegova mana. Hrabrost je kvalitet, ali imati je previše, može, na primer, da stvori problem.* Kako su vam Srbi uzvratili?- Na promociji knjige "Sa Srbima", koju sam 1996. objavio s Frederikom i Žanom Diturom, Vladimirom Volkovom, Patrikom Besonom, Gabrijelom Macnefom, Žeromom Leroom, Tjerijem Sešananom, Danijelom Šiferom i Milenom Noković, Kulturni centar u Parizu je bio prepun. Ljudi su se tiskali na ulici, ni igla nije mogla da padne. Bila je to jedna od najdirljivih slika u mom životu. Posle svih napada koje je njihov narod doživeo, u očima tih ljudi se videlo divljenje, jer su shvatili da ima i onih koji ih vole. A među njima i te kako velikih pisaca. Posle su nam se pridruživali i drugi: Žan Raspaj, Mišel Dean. Bio sam veoma zadovoljan kada su nas jednog trenutka javno podržala i imena kao što su Brižit Bardo ili Šarl Aznavur. Kao Jermen, on zna o čemu se radi. I oni su imali Turke na leđima. Mada je danas interes biti prijatelj s Turskom.SVI SMO NEKAD ROGONJE POKAR trenutno piše novu knjigu pod naslovom "Pohvala rogonji". - Svi smo u jednom trenutku bili, jesmo ili ćemo biti rogonje. Ima nas svugde. Rogonje smo u ljubavi, ali, što je mnogo značajnije, i u politici, na poslu, u svakodnevnom životu. Rogonjama nas prave i banke. Radimo to i sami sebi. Saša Gitri, veliki francuski umetnik 20. veka, napisao je pesmu u kojoj kaže da najmanje na samog sebe možemo da računamo.* U čemu su nas to Turci najviše zakočili?- Turska okupacija je prekinula prirodni razvoj srpske nacije. Sprečila je, na primer, ono što smo mi u Francuskoj imali u 18. veku, takozvani libertinski duh, koji je insistirao na tome da cilj vođenja ljubavi nije produžetak vrste, već zadovoljstvo, što je danas izgubilo izvorno značenje i pominje se u drugom kontekstu od onog koji su postavili Markiz de Sad, Mirabo, Didro. Činjenica da se, na primer, danas u Srbiji ne prihvata gej prajd govori tome u prilog.* Gde ste nas tako dobro upoznali? - Najbolji način da se upoznaju ljudi je jesti i piti s njima. Bio sam u Srbiji nekoliko puta, odlazio u Republiku Srpsku, Crnu Goru. Mnogo mi se dopada Zemun. Toliko se u Evropi i svetu kunu u kosmopolitizam, a ako ga negde ima, to je, svakako, u pravom smislu te reči, u Beogradu! Srbija je veoma otvorena zemlja. U njoj sam sreo divne ljude. Družio sam se s kolegama piscima, ali i s običnim svetom. Izuzetan književnik je Branimir Šćepanović, s kim sam provodio vreme po Crnoj Gori. Veoma cenim Aleksandra Tišmu. Isto važi i za Vladimira Dimitrijevića i Dobricu Ćosića, kod koga sam u Beogradu pio veoma dobro belo vino. Srbe sam upoznao zahvaljujući i Momi Kaporu. Žalim što sam, sredinom devedesetih, odbio da se sretnem sa Slobodanom Miloševićem, jer sam ga smatrao krivim za prepuštanje Krajine Hrvatskoj. Ali, bio je toliko hrabar u Hagu da sam kasnije zažalio što ga nisam upoznao.* Kako Francuzi sada gledaju na Srbe?- Osim kampanje laži tokom rata, danas u principu malo toga znaju o Srbiji. Ne tako davno, na večeri kod prijatelja, jedan od gostiju je uporno podržavao nezavisnost Kosova. Iznervirao me je, pa sam mu zatražio da pokaže gde se Kosovo nalazi na geografskoj karti. Nije umeo. Ljudi danas samo ponavljaju ono što čuju na televiziji.* Da li nam je mesto u EU?- Srbija će se razviti, postati moderna. Istovremeno, Srbi će otupeti, kao što su otupeli i Francuzi, Nemci, Englezi. Bojim se da biste tako učinili nepromišljenost. Francuska je pod De Golom bila mnogo jača nego danas. Vekna hleba sada košta šest i po puta više nego pre uvođenja evra. Njujorške banke žele da potčine Evropu. Smatrao sam da prebogati nemaju razloga da budu još bogatiji, jer su već bogati. Ali, očigledno je da to nije tako. Vladimir Bukovski je pre nekoliko godina pisao da je EU novi SSSR. Sad lider francuskog Nacionalnog fronta Marin le Pen kaže da će EU doživeti sudbinu SSSR. Ima pravo, nije me strah da to potvrdim. Ona ne pripada krajnjoj desnici, njena stranka je levičarska.* Ima li, uopšte, danas levice i desnice?- U Francuskoj postoji običaj da se kaže da levica izdaje narod, a desnica naciju. Ni levica ni desnica se danas ne brinu ni za narod, ni za naciju. Ekstremisti su za mene mondijalisti, koji uništavaju nacije i tradicionalne kulture, a ne krajnja levica ili desnica.

Nastavak na Večernje novosti...