Izvor: Politika, 24.Nov.2014, 09:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pešice u bolje sutra
Kada je stigao u Pariz, neobični Beograđanin je prvo radio u fabrici automobila, onda je slikao po ulicama, prao sudove i bio barmen u ruskim restoranima, sve dok se 1965. godine nije zaposlio u elitnom restoranu „Raspućin”
i u društvu princa Renijea i Grejs Keli u „Raspućinu” (Foto: Zoran Anastasijević)
Najzanimljivije poglavlje inače uzbudljive životne pričeMiroljuba Slave Markovića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << počelo je krajem pedesetih godina prošlog veka, kada je kao 22-godišnjak iz Jugoslavije ilegalno krenuo put Francuske, u Pariz. Njegov motiv za bekstvo nisu bili politički razlozi. Bila je, kaže, takva moda. U to vreme žestoki momci sa beogradskog asfalta, poput Stevice Markovića, Rokija Raičevića, Mileta Rakije, zanosili su se lepotom Ester Vilijams i živeli u ubeđenju da je život na zapadu nalik na čuveni američki film „Bal na vodi”. Mislili su da je tamo raj na zemlji: novac, provod, ženske... Međutim, većinu njih ništa od toga tamo nije sačekalo. I Slava se zlopatio neko vreme. Sreća mu se osmehnula kada je dobio posao u „Raspućinu”, jednom od najelitnijih pariskih restorana.
Može se reći da je dobar deo života proveo u blagostanju i veselju, okružen ljudima koji su tu dolazili da se opuste i nešto proslave uz dobru muziku i izvanrednu hranu.
– Znate šta, prava kafana je kao apoteka ili Crveni krst, mesto gde se ljudi leče, koja gostu, umesto obične trampe „ja vama piće, vi meni pare”, pruži i toplinu. To je bio „Raspućin” – hvali ambijent u kojem je kao šef sale proveo punih trideset pet godina.
Kad bi se ponovo rodio, opet bi, kaže, tamo radio.
– Imao sam fini posao. Da, dešavalo se da neko razbije čašu, to je ruski štos! Ali, nikada nisam video da neko nekom udari šamar, da se potuče, niti sam doživeo da me nezadovoljni klijent vuče za rukav. Dolazio je apsolutno pristojan svet.Ma, ko sve nije dolazio? Od careva, kraljeva, predsednika država i vlada i ministara, do slavnih pevača, glumaca i umetnika svih ostalih fela. Pamtim i ko je gde sedeo – uverava.
I pivo košta čitavo bogatstvo
Prvi koji mu padaju na pamet jesu jordanski kralj Husein, Rotšildovi, sinovi Pahlavija, Aristotel Onazis i Marija Kalas, princ od Monaka Renije i njegova supruga Grejs Keli, harizmatični Omar Šarif, konzervativni Marlon Brando, lepuškastaNatali Vud, zgodna Brižit Bardo, čuveni saudijski multimilioner Adnan Kašogi i njegov advokat, Nikson, koji je stajao kod stola dok mu gazda ne kaže da sedne, profesor Bernar, koji je prvi uspešno presadio srce. Viđao je i Otoa Skorcenija, koji je oslobodio optužbe Musolinija, pa gospođu Jeljcin, Nikitu Mihalkova, Korija Kitena, Djuka Elingtona, Jula Brinera, Đinu Lolobriđidu, Šona Konerija, Barbaru Strajsend, Frenka Sinatru… Navraćali su i naši, a među njima bili su proslavljeni golman Perica Radenković, čuveni hirurg Isidor Papo, reditelj Puriša Đorđević, glumačka porodica Žigon, Olivera Vučo sa mužem Miladinom Šakićem… Jednom prilikom otpevala je „Đelem, đelem” i raspametila poznatog glumca Kurta Jirgensa...
– „Raspućin” je izuzetno skup restoran i u njega je mogao da dođe samo onaj ko je imao novac. Pivo, kao i čašicu viskija, naplaćivali smo 66 evra, bolje vino 436, a najskuplji šampanjac 700 evra. Istalno je bilo puno.Zato je i personal imao dobre plate. Petkom i subotom zarađivali smo po nekoliko hiljada evra – otkriva bez ustezanja.
U „Raspućinu” nije mogao ni da se zaposli bilo ko. Samo elita. Šef orkestra, recimo, bio je Pol Toskano, koji je svojevremeno svirao egipatskom kralju Faruku, pa su zahvaljujući njegovim poznanstvima gostovali Enriko Masijas i najpoznatiji umetnici iz Rusije. Slava je tu uspeo da se ubaci zahvaljujući znanju ruskog jezika. Pošto mu je majka bila Ruskinja, ruski je govorio bolje nego srpski.
– Ukupno sam skupio 42 godine staža, a od toga sam kratko radio u jednoj fabrici automobila, onda sam počeo da slikam po ulicama Pariza, ali mi je i to izgledalo besmisleno, pa sam zamolio jednog ruskog sveštenika da me ubaci u neki ruski restoran da perem sudove.Pošto sam fizički dobro izgledao i perfektno govorio ruski jezik, a ruskih kelnera gotovo da nije bilo, pogotovo ne onakvih kakvi su nekad bili, bogati i obrazovani, kratko sam se zadržao na pranju sudova. Mada još nisam savladao francuski, ubrzo sam počeo da radim kao barmen. Promenio sam dosta restorana, a među njima je bio i „Dominik”, u koji je dolazio krem Francuske. Kada je 1965. otvoren „Raspućin”, gospođa Helena Martini, vlasnica još tridesetak pariskih kabarea, pozvala me je da im se pridružimi tu sam ostao sve do penzionisanja 14. februara 2000. godine, kada sam napunio i 65 godina – ukratko sažima svoj radni vek.
Proradili geni
Put od Beograda do Pariza bio je dug i pun neizvesnosti. Ali, ako je verovati genima, jasno je zašto je Slava imao potrebu da pobegne iz zemlje.
– Vidite, ukazom kralja Milana 1864. godine, moj deda je postavljen za direktora Prve šabačke gimnazije. Imao je jedanaestoro dece, i kada se posvađao, ne znam tačno s kim, sve ih je poslao u Rusiju da studiraju. Za vreme revolucije opet bežanija – nazad u Srbiju. Moj otac je tamo završio pravni fakultet, a kad se 1927. godine vratio, postao je direktor državnih bolnica. I moja majka, poreklom Ruskinja, takođe je pobegla u Srbiju za vreme ruske revolucije. Živela je u Pančevu i u jednoj bolnici radila kao dobrotvorna sestra. Tu su se moji roditelji i upoznali – pripoveda porodičnu istoriju.
Njegov tata je kasnije bio sekretar na Tehničkom fakultetu, pa je Slava 1935. godine i rođen u toj zgradi u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj su i živeli. Kada su pred kraj Drugog svetskog rata Englezi bombardovali Beograd, pala je bomba i odvalila jedan deo krova, tako da su iz spavaće sobe videli nebo. Onda su se preselili u Kralja Milana 37. Pošto su govorili ruski, svi su posle oslobođenja radili kao prevodioci – tata, mama, četiri godine stariji brat i on, iako još dete.
Čim je stasao i završio Petu beogradsku gimnaziju, odlučio je da pobegne u Francusku. Do stanice su ga ispratile Stanislava i Vesna Pešić, sestre njegove devojke Mirjane. Slava je na put pošao sam, a kad je stigao u Opatiju, našao je školskog druga, Mileta Rakiju, čiji je otac iz zarobljeništva prebegao u Kanadu i sa njim nastavio dalje.
– Krenuli smo iz Lovrana prema italijanskoj granici Kozina. Noću smo išli, a danju spavali. Ali, za nas vreme nije imalo nikakvog značaja. Posle 72 kilometra pešačenja primakli smo se graničnom prelazu. Dugo smo ležali skriveni u žbunju ispod drvećai čekali smenu stražara. Iskoristili smo njihovu nepažnju i trkom prešli na teritoriju Italije. Sišli smo u Trst, Mile je na pijaci prodao svoj sat, kupili smo karte za voz i krenuli ka Veroni. Na stanici je bilo puno policije, a mi bez isprava, pa smo iskočili iz voza. Krili smo se u nekom šipražju dan i noć, dok nas žeđ nije naterala da izađemo. Karabinijeri su nas uhapsili i sproveli u Kremonu, u logor za izbeglice.Tu smo čekali vizu za Francusku – prepričava deo svojih avantura.
Dobro mu je u Beogradu
Nisu mogli da sede besposleni, pa su se prijavili da beru paradajz uz nadoknadu od hiljadu lira, malo vina i dobru hranu. No, i to im je brzo dosadilo. Kad su skupili malo para, nije bilo druge, nego da opet pobegnu.
– Povezli smo se autobusom samo da izađemo iz grada, a onda nastavili peške. Mesec dana smo tako išli, dok nismo ušli u Francusku. Svratili smo kod moje tetke Olge Gizan. Bila je udata za bogataša i živela u mestu Bolije, uz samu francusko-italijansku granicu. Ona nam je platila karte do Pariza. Sećam se, bila je subota kada smo stigli. U nedelju su birali De Gola. Policije koliko hoćeš. Odemo u studentski domkod Mirjane. Da bi je sklonili od mene, roditelji su je tamo poslali na studije, a kad sam ja došao, oni su je povukli u Beograd. Ona, nažalost, nije mogla da nas primi, pa nas je odvela u jednu kafanu, koja se zvala „Šop”. Sutradan smo otišli u policiju i prijavili se. Tamo su nas zadržali 24 sata, da provere ima li poternice za nama, i onda nas pustili. Jedan školski drug, koji je radio u Ministarstvu za emigraciju, ubacio nas je preko reda i tako smo dobili papire da smo politički emigranti. To je značilo da nema povratka u domovinu – kaže.
Punih deset godina Slava nije smeo da ide u Jugoslaviju. Kada je Tito 1968. godine prvi put, posle dugo vremena, došao u Pariz, usledila je amnestija emigranata. Čim je dobio pasoš, krenuo je u Beograd. Kolima je prošao istim onim putevima kojima je peške išao u Pariz.
U Parizu je imao stanpored Ajfelove kule i tu je dugo živeo, a posle je kupio veliko imanje blizu Versaja, napravio kuću i uredio dvorište. Sada je ponovo u Beogradu, u svom stanu na Dedinju. Da li mu nedostaje Pariz?
– Lepo mi je u Beogradu. Dobro funkcionišem. Znam da starim, ali neću da sedim u čarapama, gledam kroz prozor i čitam čitulje. Ko je umro – umro je. Ja živim. Svako pre podne, kao da idem na posao, spremim se i odem u „Maderu” ili neki od kafića na Cvetnom trgu da popijem kafu. To traje do 11 sati. Usput kupim šta mi treba od namirnica, vratim se kući i svaki dan kuvam ručak. U Pariz retko idem. To više nije grad svetlosti, postao je sumoran. Društvo koje sam znao ne postoji više, neki su umrli, a neki su se odselili u manja mesta. I kad odem, a to je više poslovno, tada jedem negde na brzinu. Juče me je zvao jedan drugar koji je radio u „Raspućinu”, kaže da je vlasnica vrlo bolesna i da restoran više nije ono što je bio. Taj prostor sa čitavim inventarom je pod zaštitom države, i sada se tu održavaju modne revije i povremeno priređuju kokteli.
-----------------------------------------------------------
Prva ljubav zaborava nema...
Mirjana Pešić je bila prva i najveća ljubav Miroljuba Slave Markovića. Ali, umesto nje, sudbina mu je odredila drugih – pet!
– Nisam bio čovek koji je jurio za ženama. Sticajem raznih okolnosti zvanično sam imao pet žena.Prva mi je bila školska drugarica. Njen dečko me zamolio da ona živi kod mene i posle izvesnog vremena među nama se stvorio prisniji kontakt. Rekao sam joj da javi dečku. Pošto sam uzimao personal za „Raspućin”, dešavalo se da se nerado zakačim sa nekom devojkom i posle toga ispadne ženidba. Posle prve, Srpkinje, druga je bila Poljakinja, treća Nemica, a četvrta i peta Ruskinje. Pomislio sam – okrenuću se istoku, tamo je bolje, ali nije bilo razlike. Sve su bile avanturistkinje. Nisu želele ni decu, a ja nisam pravio scene oko toga. Sticajem okolnosti, nisam se mnogo vezivao za njih. Da sam naleteo na Francuskinju, ja bih se oženio njome i imao bih porodicu. Ali, kako bih joj objasnio da da subotom i nedeljom nikad ne mogu da budem slobodan, da ni Novu godinu ne mogu da provedem sa njom kod kuće? Šta bi trebalo da radim, da joj tada tražim nekog studenta da je zabavlja? Nauštrb života prevagnuo je posao.
Dana Stanković
objavljeno: 24.11.2014.
