Izvor: Danas, 11.Nov.2014, 23:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pariz bez Saše
Darko Tanasković me je obavestio da je u Parizu umro naš zajednički prijatelj Saša Popović. Najugledniji srpski orijentalista sa francuskim pasošem, rođeni Beograđanin (1931 - 2014). Profesor orijentalistike na mnogim univerzitetima i pionir izučavanja posleosmanskog islama na Balkanu. Inostrani član SANU ( 1991) i rođeni brat našeg poznatog slikara Miće Popovića.
Saša Popović je pisac mnogih knjiga, koje uglavnom nisu prevedene u Srbiji. Od sedamdesetih godina prošlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << veka, Popović istražuje islam na Balkanu, da bi 1986. objavio kapitalnu studiju "Balkanski islam. Muslimani jugoistočne Evrope u postosmanskom periodu." Godinama je proučavao razne aspekte islamske civilizacije, od istorije književnosti, preko mistike, do magije...
Hoću da verujem da je otišao u neki bolji i lepši svet. Te večeri, pre nego što se preselio na drugu obalu( 1. oktobar 2014 ) Natali i on slušali su Baha. Muziku koju je voleo. Znajući da Darko Tanasković uskoro odlazi za Pariz (imenovan je za našeg ambasadora u UNESKO) zavidela sam mu, između ostalog, i na prilici i privilegiji da se druži sa Sašom i Natali. U decembru Darko odlazi u Pariz, ali ovog puta, u Pariz bez Saše.
Jedan od mojih književnih ljubavnika, pisac Ernesto Sabato u svojoj testamentarnoj knjizi "Pre kraja" piše: "Najveći luksuz modernog sveta je - ljudski susret!" I ja se slažem sa njim. Tema, koju smo često živeli, Saša, Darko i ja - radost ljudskih susreta... Saša je bio moja stvarna i imaginarna adresa u Parizu. Neko mesto, dobrote i lepote i čudesnih razgovora u kojima trepere bića. Uvek sam se divno osećala u domu Saše i Natali, na Orleanu, gde sam jela najlepše francuske sireve u životu. Drag, šarmantan, duhovit, veran prijatelj...
Jedan naš susret nikada neću zaboraviti. Noć kada je bombardovana Srbija. Bilo je proleće 1999. i Salon knjiga u Parizu. Trebalo je sutradan da letim za Beograd. Poslednji susret sa Sašom i Natali, večera u njihovom domu. Te večeri Saša mi je predložio: "Nataša, ostani u Parizu! Nismo bogati, podelićemo ono što imamo!" Sledećeg jutra moj avion nije poleteo. Počelo je bombardovanje Beograda.
U jednom pariskom kafeu, tog istog jutra, srela sam se sa Brankom Bogavac koju dugo poznajem i Elenom Kadare. Trebalo je da objavim njenu knjigu: "Žena iz Tirane". Obavestila sam Elenu Kadare, inače suprugu čuvenog albanskog pisaca Ismaila Kadarea, da je prevod njene knjige gotov, istina sa francuskog jezika, i da može očekivati da se knjiga pojavi u oktobru na Beogradskom sajmu knjiga. Želela je da dodje u Beograd, bar tako mi je govorila prethodnog leta, kada smo se upoznale na jednom krstarenju Adom Bojanom. Tom prilikom, Branka Bogavac inače velika prijateljica ovog poznatog bračnog para koji živi u Parizu, donela mi je francusko izdanje te knjige. Ovog puta, Elena Kadare, poklonila mi je albansko izdanje i rekla: "Volela bih da knjiga bude prevedena sa albanskog jezika..." Kada su rane od bombardovanja počele da se zaceljuju, pokušala sam u Beogradu da pronađem albanskog prevodioca za njenu knjigu, nisam uspela...
Sve vreme našeg razgovora, osećala sam neku čudnu atmosferu u kafeu. Nisam znala o čemu se radi. Tek uveče sam shvatila, da su i jedna i druga znale, a nisu mi rekle, da će te noći biti bombardovana Srbija.... A mi u Beogradu, poput kakvih mesečara sa Balkana, nismo verovali, da je tako nešto moguće u srcu Evrope! Tada sam mislila i danas mislim, da je to bio rez - na srcu Evrope!!! Na tom pitanju, razišla sam se sa mnogim bliskim prijateljima, nestala su decenijska prijateljstva, što je za mene bilo veoma bolno...
Kada sam se posle tri dana vratila preko Budimpešte u Beograd, nisam prepoznala svoj grad, bio je u mraku... U teškim i mučnim godinama koje su usledile u Srbiji, često sam razmišljala, gde mogu da se sklonim, da pobegnem, da potražim utočište... U neki alternativni svet, gde nam je uvek dobro, gde nas vole onakve kakvi jesmo i kakvi bi mogli da budemo... Tih godina, često sam mislila, kako sam bogata, imala sam dve adrese! Jednu, kod Saše Popovića u Parizu, a drugu kraj Atine, u ašramu joge, koji vodi moja dugogodišnja prijateljica Svami Šivamurti. Kraljica joge, prava bogatašica, vlasnica jednog znanja i mudrosti starog hiljadu godina.
Negde početkom devedesetih, objavila sam esej Saše Popovića: "Jugoslovenski muslimani" (1990). Na promociji knjige u Rimskoj dvorani, Gradske biblioteke Beograda, čuveni profesor sa Sorbone, svetski ekspert za Orijent, bio je neobično uzbuđen, kao kakav školarac. Tada nisam znala, da je to bio prvi javni nastup Saše Popovića u njegovom rodnom Beogradu, posle skoro četrdeset godina. Darovit košarkaš, mnogo puta mi je pričao, kako su se on i njegovi drugari, iz čuvene stare nezaboravne zvezdine košarkaške generacije, našli iza "gvozdene zavese". Prebegli su u Pariz (1954.) okačeni, ispod vagona voza, rizikujući svoj život. Jedan od njih nije preživeo, ostao je na šinama, maštajući o boljem i lepšem svetu ...
Pogledaj vesti o: Pariz
.jpg)
