Izvor: Večernje novosti, 15.Apr.2018, 07:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Omčikus

Sedimo ispod kiselog drveta, u slatkom hladu i grickamo slane papaline. Topli letnji vetar šnira kroz lavirint upletene krošnje, miriše kroz nju krupna so s dalekog Atlantika SEDIMO ispod kiselog drveta, u slatkom hladu i grickamo slane papaline. Topli letnji vetar šnira kroz lavirint upletene krošnje, miriše kroz nju krupna so s dalekog Atlantika. Na dasci nasečeni tanki listovi katalonske pršute, sušene na četiri vetra što tumaraju kroz kamene visove Pireneja, providni, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << susedno dvorište se kroz njih nazire. Ne jedu se, već guštaju.PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Vreme Na panju zdela vršna modrih grčkih maslina. Hvatamo ih za peteljku, isisamo sočnu srž, pa košpicu, pod noge, pljucnemo. U lopiži tek oprani pomidori i strukovi mladog luka, orošeni, slivaju im se niz duge vratove kristalne graške na prašnjavi pod. U kotluši komadi žutog sira.PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Vince za užinu Na loparu veliki hrskavi okrajci grubo iskidanog seljačkog hleba, pečenog sa zrnevljem i semenkama. U čančetu naliveno maslinovo ulje iz Alžira, u koje taj isti hleb bogato umačemo. I tako, ukrug, čitav ubogi smiraj dana. Iza razmaknutih vrata, u bronzinu obešenom za komaštre, u kominu se krčkaju riblje glave. Upecao ih barba Pjer, zajedno s onim svežim papalinama, kod onog prodavca koji ga stalno snabdeva na lokalnoj pijaci u Žantijiu. Zamućene mašću i zaljućene punom šakom crvene paprike, posle ćemo ih uliti u duboke čantre. Praćaka se u karafu izvesna količina domaćeg crnjaka iz Monpeljea. Doneo prijatelj u demižanu. Dolivamo, lagano, po meri i potrebi, i u karaf, i u čaše. Ove čaše se u ovoj kući nikada do kraja ne peru. Zaustavljeni u vremenu, pre mnogo godina, osmatramo lelujavu izmaglicu dana koji pred nama lagano izmiče i osluškujemo brundavu tišinu u zaleđu velegrada. Dok napolju bez živog bića u vazduhu topimo popodne, unutrašnjim zidovima špartaju pauci, klepetaju oko njih i promaju krilima čine kupusari i lisine, zvrndaju osolike muve, pčela čelom gađa mrljavo okno, na gredi frkću site mačkonje. Zrak se usidrio i na simsu nad našom glavom usijao tačku. Vazduh otežao od urbanog leta. O konop obešena grešna dosada. Na drvenoj gajbici posađenoj na kant, suče obrijane brke ukotvljeni matroz, vuče vazduh kroz efemernu lulu od morske pene. Zalakćen u prugastoj majici, pućka misaone oblačiće. Smišlja skicu za unutrašnji autoportret. Petar Omčikus je Srbin, Dalmatinac. Kršna ljudina s Mediterana. Otkud njemu to prezime, kao da je, da rečemo, počem neki Litvanac? - Bio, tako, jednom jedan moj dalji predak - odgovara lagano preko zalogaja nasukani morski vuk. - I voleo da pojede. Vazda mu se omakne mrs. Svaki čas nešto kusa. Malo-pomalo, pa mu se omiče kus. Pa otud Omčikus. Pa onda još jedna papalina skliznu glatko, niz šunkom podmazano grlo. Nad glavom, nigde pelikana.

Nastavak na Večernje novosti...