Izvor: Press, 17.Okt.2010, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od bede do slave i bogatstva
Potpredsednik Vlade se seća kako ga je odgajala stroga baka, kako je plakao prvih dana u Parizu, prao kuhinje i prozore i na kraju uspeo u životu
Potpredsednik Vlade Božidar Đelić danas je, kažu, najbogatiji čovek u vrhu vlasti. Taj isti Đelić je odrastao u najvećem siromaštvu i kao dečak i mladić radio najteže fizičke poslove da bi mogao da se izdržava i školuje. Danas kaže da je uspeo u životu zahvaljujući francuskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << obrazovnom sistemu, velikom radu, požrtvovanoj majci i strogoj baki koja ga je vaspitavala pomoću pruta!
- Rođen sam 1. aprila 1965. u Beogradu. Bila je to velika radost za mog dedu, jer se u porodici posle dosta vremena rodilo muško dete... Odrastao sam tu na Zvezdari. Do desete godine čuvali su me baka i deka, jer su mi roditelji otišli da rade u Francusku. Deda Radosav me je naučio da čitam u trećoj godini i to na tekstovima o CK SKJ u „Politici". Pravio se da ne vidi, pa je mene terao da mu čitam... Baka Mileva je bila jako stroga. Ako domaći nije bio perfektno urađen, ona ga je cepala i nije me puštala na fudbal. Imala je pruteve raznih debljina i imena: munju, blesak, a ja sam pronašao najbolji način da ih izbegnem tako što u školi nikada nisam dobio četvorku - priseća se vicepremijer Đelić i kaže da ga je baka nagrađivala „sjajnim šnenoklama".
Suze u pekari
Đeliću su dok je bio u drugom razredu Osnovne škole „Ćirilo i Metodije" iznenada umrli baba i deda, pa je morao da ode u Francusku.
- Bukvalno se preko noći sve promenilo! U petak sam se oprostio od drugara, krenuo kolima i već u nedelju video Pariz. Odmah u ponedeljak sam pošao u novu školu, a da ni reč francuskog nisam znao. U utorak mi je majka dala jedan franak i poslala me da kupim hleb, objasnivši kako se to kaže na francuskom. Vratio sam se uplakan, jer sam na putu do pekare zaboravio šta mi je rekla...
Inače, Đelićevi roditelji planirali su da se vrate u Beograd posle dve godine rada u Francuskoj, ali su se tamo u dalekom svetu razveli. Majka Olivera, profesor geografije, počela je da radi kao krojačica, otvorila je sopstveni atelje, a onda i firmu „OLBO" (Olivera i Božidar)... Sve je dobro išlo dok je nije pokrao poslovni partner.
- Bilo je jezivo. Bilo je dana kada smo gladovali. Iz prelepog stana otišli smo u sobicu od samo osam kvadrata! Majka, očuh i ja... Bukvalno borba za goli život. Majku je bilo sramota da traži socijalnu pomoć, pa smo svi počeli da radimo. Čistili smo kancelarije, prali prozore, ja sam jedno vreme lepio koverte. Danju škola, a noću metla...
Đelić kaže da su profesori prepoznali njegov talenat i predložili ga za prestižnu školu „Luj XIV", kao prvo dete iz siromašne četvrti. Ubrzo je postao najbolji i godinama dobijao nagrade na nacionalnim takmičenjima iz ekonomije.
- Večno sam zahvalan francuskom sistemu meritokratije, koji nije dozvolio da ne uspem zato što sam bio siromašan. Zato sam u Srbiji objavio rat kumokratiji i dobijanju posla samo zato što su ti tata, brat ili kum nešto i neko... Stanovao sam u internatu i radio sam i dok sam bio u gimnaziji. Nije bilo prijatno da nakon ručka u menzi ja ostanem da perem sudove. Ili da me drugovi gledaju s metlom. Od drugarica me je bilo jako sramota...
Jednoj drugarici u gimnaziji nije smetalo to što je Božidar je siromašan. Bila je to Lori Mar, s kojom se zabavljao od 18. godine. Ona mu je rodila dve ćerke i sa njom je u braku bio sve do 2000. godine.
- Lori je bila uz mene i kad nisam imao ništa, i dok sam studirao, nalazio prve poslove i kada sam postao uspešan. Zajednički život započeli smo u sedam kvadrata...
Prvi posao je dobio u 20. godini, kada je postao asistent Alana Gomeza, kako kaže, najsurovijeg direktora jedne od najvećih kompanija u Francuskoj.
- Prvi put u životu sam stavio kravatu na intervjuu za taj posao. Primio me je, ali je tražio da se oblačim bolje od konobara. A ja sam se tada obukao najbolje što sam imao... - jada se Đelić.
Obožava svoje ćerke
Vrlo brzo je dobio stipendiju na Harvardu, gde je i Lori Mar doktorirala sociologiju, upoznao profesora Džefrija Saksa, postao savetnik Ante Markovića, pa dobio odlično plaćen posao u „Mekinziju".
- Naš rad i zalaganje su konačno počeli da se isplaćuju. Odlučili smo da imamo decu. Prvo se rodila Milena, koja sada ima 14 godina, pa onda Alma. Ne mogu da opišem trenutak sreće kada gledate svoje dete... Svakome želim to da oseti. Divne su naše devojčice, iako potpuno različite. Milena je pobedila ove godine na nacionalnom takmičenju u sastavu i smeši joj se ona moja prestižna gimnazija. Ima već i prve udvarače...
Od Lori Mar se razveo uoči povratka u Srbiju, ali ona i dalje nosi prezime Đelić. U dobrim su odnosima, a ćerke rado dolaze u Srbiju.
Od pre nekoliko godina u Đelićevom životu je još jedna devojka, Vesna Ječmenica, s kojom je ovaj jedini neoženjeni član Vlade u vezi.
- Vesna je divna, apsolutno jedinstvena. Ona je samohrana majka koja uspeva da podiže svoju decu, tinejdžere. Ima svoju firmu, govori sedam jezika, a bosanske viceve priča najbolje na svetu. S njom se može pričati i o teoriji struna iz fizike i o običnim stvarima. Sprema sjajnu oradu sa povrćem...
