Izvor: Blic, 10.Jun.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oči jesu ogledalo ljudske duše
Za Mirjanu Marinšek-Nikolić se može reći da je u pravom smislu multimedijalna umetnica, iako ne voli ovaj termin jer je, kaže, „prilično potrošen na svaštarenje“. Na Međunarodnom festivalu eksperimantalnog filma (FIFE) u Parizu, sredinom juna biće prikazana čak dva njena rada i to u najužem izboru, na vernisažu u bioskopu „Balzak“ na Jelisejskim poljima. Svi filmovi, pa i Mirjanini „Pourquoi“ („Zašto“) i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „Carte postale“ („Razglednica“) zapravo ilustruju poeme učesnika francusko-engleskog festivala poezije koji organizuje magazin „La Traductiere“ („Prevoditeljka“).
Mirjana je nedavno objavila knjigu „Panonski triptih - ogledi o Dobroviću, Krleži i Vazareliju", u izdanju „Čigoja štampe", koja je bila u širem izboru za ovogodišnju nagradu „Isidora Sekulić", a uskoro će biti prevedena na mađarski i promovisana u Pečuju, kulturnoj prestonici Evrope, gradu koji što rođenjem što stvaralaštvom povezuje pomenute autore. Jedan njen triptih mogao se videti na postavci „Album misterijskih životinja" u beogradskoj galeriji „Feniks", a drugi radovi na Prolećnoj izložbi u paviljonu „Cvijeta Zuzorić", izložbi „Žene slikari" u Majdanpeku, kao i na Bijenalu minijature u Gornjem Milanovcu.
- Odazvala sam se na poziv Luke Kurčija, istoričara umetnosti iz Bara, koji je već bio selektor dva festivala eksperimentalnog filma u Bitoli, na kojima sam učestvovala, da se ove godine prijavim na parisku smotru. Pored njega kao selektora, organizatori festivala su rumunski muzej „Baja mare" (Mirče Bosea) i Udruženje frankofonskih i anglosaksonskih pesnika na čelu sa Žakom Rankurom. Poenta je da se prevođenje poezije sagleda u svim danas mogućim aspektima, pa i vizuelnom.
Koji je konkretno zadatak postavljen pred umetnike?
- Dato nam je na uvid trideset pesama, tačnije po nekoliko strofa od svakog pesnika francusko-engleskog govornog područja širom sveta. Stihovi su služili kao neki vid scenarija za film, uz uslov da se pojave na ekranu, ali da ne dominiraju slikom. Odabrala sam stihove iz pesama dvojice autora. Jedna je „Pourquoi" Kanađanina Antonija Pelmasa rodom sa Hajitija. Čitajući njegove stihove o dubinama mora, u mojoj vizuri su se odmah javile slike katastrofalnog zemljotresa i maltene porinuća grada sa božanstvenom prirodom. Pitala sam se kako je moguće pisati toplu poeziju posle takve katastrofe i pomislila da je za poetu more simbol beskonačnosti, dubine koja sve guta i u isto vreme rađa novi život. Zato sam njegove stihove ispisala na talasima, bez glasa, s jedinim šumom - mora. U drugoj pesmi „Carte postale" koju je napisala An Bihan iz Nove Kaledonije osetila sam nostalgiju za putovanjima i odvojenost od ostatka sveta. Moj eksperiment je bio da u treptaju (ženskog) oka, a ono je kako se to kaže, ogledalo duše, sagledam prodiranje do svojih bližnjih okeanima odvojenih.
Šta je zapravo cilj ovakvog festivala?
- U doba sve prisutne vizuelnosti, svet postavlja pitanje: šta učiniti da poezija dopre do čitalaca odnosno gledalaca. Zar to nije i naš problem jer i pored velike produkcije, poezija zamire u izdavaštvu.
U knjizi „Panonski triptih" uviđate nekoliko spona između Krleže, Dobrovića i Vazarelija. Istovremeno, vaša knjiga je druge podstakla da ih dalje istražuju.
- Nedavno su istoričari umetnosti u Kinoteci pronašli film o Dobroviću prema Krležinom scenariju, a u režiji Aleksandra Petrovića. Reč je o fascinantnom spajanju književnosti, likovne umetnosti i filma... U svojoj knjizi, ja sam, pak, skrenula pažnju na to da su i Dobrović i Vazareli na neki način apatridi. Otkrila sam da je Vazareli, rodom iz Pečuja kao i naš Dobrović, 1957. bio u Beogradu i učestvovao na grupnoj izložbi serigrafija u Grafičkom kolektivu. Kad se Dobrović boraveći u Parizu odriče i Pikasa i Dalija izjašnjavajući se čak pežorativno o njihovoj umetnosti, Krleža ga podržava i sugeriše mu da se drži svog pravca ekspresije i kolorizma. Ukratko, okosnica moje knjige je prijateljstvo, ali i milje u kome su recimo odrasli Dobrović i Vazareli, prvi na beogradskoj kaldrmi, a drugi na pečujskoj. Raspolućenost između Srbije i Mađarske koja je kod Dobrovića primetna ista je kao i Vazarelijeva između Mađarske i Francuske koja ga je prigrila, posvetila mu muzej u Eks en Provansu, pa ga i naziva francuskim umetnikom ugarskog porekla. Sva trojica stvaralaca su predstavnici srednjoevropske kulture XX veka.
Ko se tuđim kiti, naružen će biti
Vaš rad na izložbi u „Feniksu" pod nazivom „Ko se tuđim kiti, naružen će biti" bavi se sasvim drugom temom?
- Kada me je Olivera Gavrić-Pavić, jedan od osnivača grupe „Ametist"(koja je organizator izložbe), pozvala da priložim rad na temu mitske životinje, dakle izvedem delo prema legendi, meni kao prozaisti je palo na pamet da „legendu" sama smislim. Nacrtala sam ptice svodnike kako upadaju u gnezdo dve zmije u strastvenoj vezi da im pokradu košuljice koje svlače. Moja priča izložena uz triptih tretira, zapravo, temu privatnosti koja bi kao takva jednog dana mogla ući u legendu jer taj deo našeg života polako iščezava. U mom bestijarijumu tek će biti mesta za ljude koji reprezentuju životinjsko carstvo!
.jpg)
