Izvor: Politika, 01.Avg.2012, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša narodna lirika u Švedskoj
Pročitaću pesme na srpskom (Vodo studena, Zima u srcu, Devojka ružici), pevati ih na nemačkom, a publika će pratiti švedski prevod, kaže solistkinja Miomira Vitas
U doba kada je plejada velikih kompozitora stvarala muziku nadahnuta srpskom narodnom lirikom, verovatno smo bili bliži Evropi nego što smo to danas dok joj kucamo na vrata. Podseća nas na taj period naša vokalna solistkinja Miomira Vitas koja skoro tri decenije živi u Parizu, a sutra nastupa na festivalu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u švedskom gradu Vikenu. Tamo će izvesti pesme iz knjige Vere Bojić „Vukovo nasleđe u evropskoj muzici” u kojoj su sakupljeni naši stihovi uz notni materijal uvaženih kompozitora.
– Veliki autori: Brams, Dvoržak, Janaček, Rubinštajn, Reger, Aulin... interesovali su se za našu tradiciju i komponovali su na teme srpskih narodnih pesama. Pročitaću pesme na srpskom (Vodo studena, Zima u srcu, Devojka ružici), pevati ih na nemačkom, a publika će pratiti švedski prevod – kaže Miomira Vitas i dodaje da ceo život peva dela naših kompozitora na festivalima u Evropi. Početkom avgusta pesme Vere Milanković izvešće u Finskoj, a upravo se vratila sa festivala u Ptuju, u Sloveniji, gde je izvela Čajkovskog i Rimski-Korsakova.
– Stranci su nas voleli i cenili, pročitajte samo Andersenov „Bazar jednog pesnika”, koji divno piše o našoj kneginji Ljubici Obrenović. Takav gest treba ceniti. Ja sam, recimo, izraziti protivnik Vagnera, Riharda Štrausa i Karla Orfa zbog njihovog fašističkog angažovanja. Odbila sam da pevam njihova dela u Nemačkoj. Nisam politički angažovana, ali imam svoju misiju, kao most između kompozitora i publike – kaže naša sagovornica.
Ona dodaje da Nemačka ima toliko božanstvenih stvaralaca, i pita da li je moguće da se izvode dela gorepomenutih autora ako se zna da je ta ista zemlja dala „divnog srpskog prijatelja Bramsa, humaniste poput Baha, Šumana, i Hindemita” koji je, kako naglašava, s početkom fašizma, iako nije imao nikakve veze sa Jevrejima, napustio Nemačku.
– Tomas Man je otišao iz Nemačke iako je bio u partiji iz koje se kasnije izrodio fašizam. Kada su ga novinari u Njujorku pitali: Gospodine Man, vi ste Jevrejin, on je odgovorio: Ne, ja sam Nemac. Te užase fašizma, počinjene na ovim prostorima, opisao je Kurcio Malaparte u knjizi „Kaputt”, a pogledajte i šta radi Barbara Alberti, feministkinja i antifašista, koja je sa Aleksandrom Petrovićem potpisala scenario za „Majstora i Margaritu”, pa „Amen” Koste Gavrasa. Treba i pamtiti. Umetnik mora da bude human – smatra Miomira Vitas.
Ovakve stavove naša sagovornica još više je utvrdila imajući u vidu devedesete godine prošlog veka na tlu Jugoslavije. Otišla je iz zemlje kada se sa suprugom našla na ulici „sa dvoje dece i dva klavira”. Ipak, dodaje da oseća krivcu što nije bila ovde za vreme bombardovanja. Svaki dan je menjala poruku na telefonskoj sekretarici da bi prijatelje Francuze obavestila šta se zapravo dešava u Srbiji.
– Išla sam na demonstracije pacifista iz cele Evrope, koji su bili na našoj strani. Demonstrirali smo i u Strazburu pred Evropskim parlamentom, a sa mnom su pošli i Francuzi, rekavši da je to najmanje što mogu da učine za naš narod – priča Miomira Vitas koja je na jednom koncertu u Italiji, umesto bisa recitovala „Slobodu” Pola Elijara i govorila o Srbiji...
Naša sagovornica bila je gost na Bemusu osamdesetih godina prošlog veka, na Belefu 2000. godine. Rober Korman je na stihove pesme „Tiho noći” za njenu porodicu komponovao Džepnu kantatu koja je izvedena 2005. na Kolarcu. Nastupali su ona i suprug Konstantin Bogino, poznati pijanista, sa njihova tri sina – Bogdanom, gitaristom u grupi Onesta, koja je bila i na Egzitu, Viktorom, pijanistom, i Lavom Teodorom, violinistom. Sa kompozitorom Svetislavom Božićem upravo dogovara da joj napiše pesmu o Srbiji na stihove Tanasija Mladenovića.
Sa suprugom je osnovala i francusko-jugoslovenski festival u Arkeju, predgrađu Pariza, gde su dolazili naši umetnici, a koji je sada preimenovan u čast kompozitora Erika Satija. U maju je režirala njegovu operu „Ženevjev od Brabana”, u kojoj je pevala i naša Svetlana Nestorov.
– U italijanskom gradu Luki našla sam u seknd hend radnji haljinu Žan-Pola Gotjea, za moju glavnu junakinju, otkriva nam sitne pikanterije iza kulisa, dodajući da je i Gotje, kao i Sati, odrastao baš u Arkeju.
Podsetimo da je snimila i svoja izvođenja Čajkovskog, Šostakoviča i Prokofjeva. Sa Arsenijem Jovanovićem uradila je dokumentarni film „Prazvuk”. Pevanje je završila kod Brune Špiler a sama predavala u MŠ „Stanković”. Danas živi u prostranom zamku u kojem se kao protivnik klera skrivao Markiz de Sad. Iznajmljuju svoj studio, imaju malu koncertnu salu, sedam klavira, često prave žurke i muzičke večeri.
– Uvek sam govorila „svuda pođi, kući dođi”, sunce tuđeg neba grejati te neće, ali izgleda da mi je Francuska dala više nego Srbija. Njihov predsednik opštine bio je fasciniran kad je čuo gde živimo – kaže Miomira Vitas i dodaje:
– Još imam šta da ponudim. Glas se ne gubi. I dalje radim sa decom, što obožavam. Pamtim njihove glasove i nosim ih u sebi, dok im tražim literaturu. Valjda su takve ove naše generacije koje se sećaju svojih posvećenih i prosvećenih profesora.
----------------------------------------------
Mađar Bogdanović
– Direktor jednog festivala zvao me je 1993. da pita za nacionalnost violiniste Dejana Bogdanovića, koji godinama svira u Italiji. Odgovorila sam mu da je Mađar, jer ga kao Srbina, nikada ne bi pozvao. Ovako, to je učinio – kaže Miomira Vitas.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 02.08.2012.
